Gizela Vuković, jedno od nekada prepoznatljivih lica jugoslovenske filmske scene, napustila je ovaj svet u tišini, daleko od svetla pozornice koje je nekada obasjavalo njen put.
- Iako je bila nagrađivana glumica, dobitnica prestižne „Zlatne arene“, sudbina joj nije podarila spokoj u poznim godinama života. Njena priča, snažno obojena tragedijom, danas služi kao tiho podsećanje na to koliko su nesigurni temelji slave, a koliko su važni ljudi koji stoje uz nas kada sve drugo nestane.
Rođena u Subotici, Gizela je od samog početka pokazivala talenat koji se izdvajao. Po dolasku u Beograd započela je karijeru koja je obećavala velike uspjehe, pa je kao mlada glumica brzo privukla pažnju filmske publike i kritičara. Bila je jedna od onih zvijezda čije lice stane na plakat i ostane urezano u sećanje, ali ni slava joj nije donela sigurnost. Na početku, roditelji su je podržali i prodali porodičnu zemlju kako bi mogla kupiti stan u prestonici, ali su se potom okolnosti naglo promijenile.
- Devedesete godine, posebno teške za mnoge porodice u Srbiji, bile su kobne i za Gizelu. Poslovi njene ćerke Milice propali su, a zelenaši su zavladali nad porodičnom sudbinom. Izbačene iz stana, Gizela i njena porodica počinju višegodišnju borbu za opstanak. Od tada su živeli kao podstanari, bez sigurnog krova nad glavom, selili se iz jedne podstanarske sobe u drugu, i polako gubili sve. Gizela je govorila da je izgubila ne samo kuću, već i sve uspomene koje je čuvala – među njima fotografije, nagrade i stvari koje su je podsećale na bolja vremena.
U jednoj od svojih poslednjih izjava za medije isticala je kako nema više ni jednu svoju staru sliku, ni čak čuvenu „Zlatnu arenu“. “Ne znam kome se sve nisam obratila za pomoć, ali svi su okrenuli glavu”, govorila je s tugom, uverena da je svet koji ju je nekada slavio – zaboravio.
- Poslednjih 11 godina života provela je skoro potpuno izolovana, ne mičući se dalje od hodnika hotelske sobe koja je postala njen dom. U tim skučenim prostorima brinula je o bolesnoj ćerki Milici i unuku Branku, dečaku sa autizmom. Socijalne službe su više puta nudile pomoć i predlagale smeštaj u dom, ali je Gizela kategorično odbijala svaku ponudu koja je podrazumevala razdvajanje porodice. Njena penzija, premda skromna, bila je jedina finansijska podrška njenoj ćerki i unuku, i smatrala je svojom moralnom obavezom da ostane uz njih.
- U svojoj odlučnosti, Gizela je ostala ponosna i u bolu. Svojeg bivšeg muža, poznatog pevača Zvonka Bogdana, odavno je odbila i nije želela da ima nikakav kontakt s njim. Govorila je kako njihov brak nije bio vredan sećanja, te da nije želela ništa od njega, pa ni utehu. Javnost je pamti kao glumicu s velikom harizmom, ali i kao ženu koja je istovremeno volela duboko i živela teško. Jedina osoba koju je iskreno volela i za kojom je žalila bio je njen kolega, glumac Josip Bajić, za kog se zbog spoljašnjih okolnosti nikada nije mogla udati.
U intervjuima koje je davala pred kraj života, izražavala je jednu veliku želju: da dočeka makar skroman krov nad glavom. Ta želja, jednostavna i skromna, ostala je neispunjena. Gizela je preminula 2015. godine, tiho i gotovo neprimećeno, u svojoj 89. godini, zajedno sa ćerkom i unukom koji su u njoj do kraja videli stub porodice.
- Izvor: Stil Kurir, objavljeno 02.11.2025..U članku novinarke Milke Đukić za portal Stil Kurir ističe se kako Gizelu ni brojne kolege nisu podržale u vremenu kada joj je pomoć zaista bila potrebna. Objavljen je i deo njenog intervjua, gde se osvrće na svoj pad sa zvezdanog neba u sumorne sobe beogradskih podstanara.
Izvor: YouTube kanal „PRVA“, snimak iz emisije.Na snimku koji je zabeležen pre nekoliko godina, Gizela se vidno sa suzama u očima prisećala vremena provedenog na sceni, ističući koliko joj nedostaju čistoća duše i iskrenost glumačkog poziva. Ipak, govoreći o sebi nije tražila žaljenje – već dostojanstvo.
- Izvor: arhiva PULSKOG FILMSKOG FESTIVALA.Zlatna Arena koju je osvojila za svoje role u filmovima Jugoslovenske kinematografije i danas se vodi kao dokaz njenog izuzetnog doprinosa umetnosti, ali ona nikada nije povratila ni nagradu ni sliku svoje slave – sve je ostalo zaključano u prošlosti, tamo gde je javnost više nije tražila.
Život Gizela Vuković ostavlja gorak ukus tuge, ali i zrnce ponosa zbog snage koja je držala njeno srce do samog kraja. Uvijek će se pamtiti kao glumica nesvakidašnjeg dara, ali i kao žena čija borba podseća koliko su važne toplina, podrška i ljudskost – vrednosti koje daleko nadilaze trenutke slave, nagrade i aplaudiranja.
