Priča o Mihailu Petroviću, čoveku čiji je život bio obavijen velom tajne, i danas izaziva divljenje i čuđenje.
- Iako je godinama slovio za jednog od mnogobrojnih prosjaka na beogradskim ulicama, tek nakon njegove smrti isplivale su neverovatne činjenice koje su pokazale da je reč o daleko kompleksnijoj ličnosti. Iza otrcanog kaputa i neuredne kose krila se biografija kakvu ni najbolji pisci fikcije ne bi lako osmislili.
Petrović je živeo u skromnoj, zapuštenoj sobici na adresi Durmitorska 10, na samo nekoliko koraka od srca Beograda. Komšije su ga često viđale kako sedi na ulici, tih i povučen, zadubljen u svoje misli. Delovao je kao čovek koji nema ni za koricu hleba, pa su ga iz sažaljenja hranili i brinuli o njemu. A onda, 1929. godine, jednog hladnog martovskog dana, njegovo beživotno telo pronađeno je upravo u toj sobici – iscrpljen, izgladneo i promrzao… ali sa skrivenim bogatstvom vrednim čitavo malo bogatstvo!
- U prostoriji koja je ličila na napuštenu ostavu, pronađene su kese pune dukata, obveznica, menica i drugih vrednosnih papira. Tek tada su Beograđani saznali da je iza prosjačkog izgleda stajao milijarder. Ali kako je taj novac stekao i zašto ga je čuvao pod slamaricom umesto u banci – to niko nije mogao ni da nasluti. Krojači sudbine često umeju da vode ljude putevima kojima se drugi ne usuđuju ni kročiti, a Petrovićev put bio je pravo čudo.
Njegova priča počela je daleko od Beograda, u Tuzli, gde se kao mlad trgovac oženio i zasnovao porodicu. Dobio je ćerku Milicu, ali se u međuvremenu našao pod sumnjom za atentat na visokog turskog zvaničnika. Bežeći pred smrtnom presudom, stigao je do Srbije, a potom i do Rusije. Sudbina ga je vodila kroz burne istorijske preokrete – bio je vojnik, putnik, trgovac, špijun, osuđenik i pomilovani čovek.
- Njegov život nije bio običan: učestvovao je u ratovima, izgradio karijeru u Bugarskoj kao oficir, a kasnije se našao pred vojnim sudom optužen za špijunažu. Dva puta mu je izrečena smrtna kazna, a oba puta ga je spasla intervencija moćnih ljudi u kojima je morao imati veliko poverenje. Između redova njegove prošlosti nazire se slika čoveka koji je služio višim ciljevima – možda čak i tajnim misijama u ime Srbije.
Iako je radio državne poslove, nije bio čovek od pompe. Nakon povratka u Beograd na prelazu vekova, povukao se u senku. Zahvaljujući prijateljstvu s Nikolom Pašićem, našao je posao u Upravi državnih monopola, gde se i penzionisao. Međutim, nikada nije želeo da uživa u materijalnom komforu. Neki su verovali da ga je progonila savest, drugi da je na sebi izvršavao dug putničkog iskupljenja. Šta god da je bio razlog, odlučio je da poslednje godine provede kao siromah, u tišini i samoći.
- Jedini bljesak svetlosti u njegovom sumornom životu bio je susret sa ćerkom Milicom, koju je video nakon čak pola veka. Došla je u Beograd kako bi ga pronašla, verujući da je živ. Tada je iskusila šok – ugledala je oca u bedi kakvu nije mogla ni da zamisli. On, međutim, nije želeo pomoć. Dao joj je nešto novca i zamolio da ga pusti da živi kako je izabrao. Te reči su joj odjekivale decenijama.
- Priča o Mihailu Petroviću uzdrmala je čitav region i postala predmet istraživanja mnogih novinara, pisaca i znatiželjnih građana. Njegovo bogatstvo, koje je u to vreme vredelo koliko i budžet pojedinih manjih opština, preneto je na naslednike tek nakon pet godina. Život jednoga čoveka otkrio je nedokučivu misteriju koja je, doduše, i dalje sačuvala neke svoje najdublje tajne.
Teško je bilo pronaći pouzdane izvore dokumenata iz tog perioda, no pojedini domaći arhivi svedoče o originalnim člancima i zapisima. Tako na primer, Narodna biblioteka Srbije čuva digitalizovane kopije novina iz 30-ih godina prošlog veka koje govore o slučaju „Milionera-prosjaka”. Tu je zabeleženo i svedočanstvo jednog od istražitelja koji je učestvovao u popisivanju Petrovićeve imovine. S druge strane, priču su širili i beogradski listovi kao što su tadašnji Vreme i Politika, koji su redovno izveštavali o sudskim pokušajima da se pronađu potencijalni naslednici i otkrije uloga Petrovića u međunarodnim špijunskim krugovima.
- Zanimljivo je da se i Muzej grada Beograda bavio ovim slučajem kroz posebne postavke posvećene svakodnevnom životu Beograđana između dva svetska rata. U jednom od izložbenih kataloga, sa posebnim akcentom na neobične sudbine običnih ljudi, može se pročitati i skraćena verzija priče o Mihailu, uz prateću dokumentaciju i fotografije koje prikazuju izgled tadašnjeg Dorćola i Savske ulice. Time je Petrovićeva neobična priča postala deo kulturno-istorijskog nasleđa srpske prestonice.
Na kraju, valja spomenuti i Beogradski arhiv, u kojem se čuvaju kopije zapisnika sa otvaranja testamenta i pregleda njegovog imetka. Arhivski čuvari često ističu ovu priču kao primer kako životne okolnosti mogu potpuno prikriti ličnost pojedinca i ostaviti druge u večitoj zabludi. Utvrđeno je da je motiv ovog čoveka verovatno bio složeniji od pukog čuvanja novca – možda je želeo da svet shvati da je bogatstvo stvar uma, a ne džepa.
Danas se o Mihailu Petroviću govori kao o simbolu zagonetne ljudske prirode, o čoveku koji je odabrao usamljenost dok je nosio teret velikih dela. Njegova priča upozorava da izgled često vara, a da su najveće istine skrivene ispod slojeva koje retko ko ima hrabrosti da razgrne. Petrović je živeo kao prosjak, umro kao enigma, a ostao zapamćen kao legenda Beograda.
