U današnjem članku razmotrićemo kako siromaštvo ostavlja dubok trag na način života ljudi, naročito u pogledu njihovih navika i obrazaca ponašanja koji se razvijaju tokom odrastanja.
- Često se smatra da nakon što ljudi steknu određeni nivo finansijske sigurnosti, navike koje su usvojili tokom djetinjstva u oskudici nestaju. Međutim, realnost je mnogo složenija, jer mnoge od tih navika ostaju duboko usađene u njihovom svakodnevnom životu, pa čak i nakon što se njihova životna situacija poboljša. Ove navike, koje se mogu činiti čudnim ili nepotrebnim, zapravo su često povezane sa dubokim psihološkim traumi i načinima suočavanja s njima.
Ljudi koji su odrasli u siromaštvu često imaju specifičan pristup materijalnim stvarima, što se ogleda u načinu na koji čuvaju i koriste predmete u svom domu. Namještaj u njihovim domovima često nije u skladu s modernim estetskim standardima, ali to im nije važno. Prioritet je funkcionalnost, a ne savršenstvo. Tako možete primijetiti da su sofe, stolice i ormari naslijeđeni ili kupljeni polovni, ali i dalje obavljaju svoju svrhu. U takvim domaćinstvima nije neuobičajeno vidjeti staro posuđe koje je pretrpjelo mnoge godine upotrebe, ali se i dalje koristi jer je „još uvek ispravno“. Čak i kada stvari nisu u savršenom stanju, one ne završavaju u smeću dok god mogu da funkcionišu.
Ovakvi obrasci ponašanja, iako na prvi pogled mogu izgledati kao štedljivost, duboko su povezani s traumama iz prošlosti. Ljudi koji su odrasli s osećajem da nemaju dovoljno često usvajaju stav da je bacanje stvari luksuz koji si ne mogu priuštiti. Čuvanje starih stvari, poput odjeće i obuće, postaje zaštita od straha da bi mogli ponovo doći u situaciju kada će im nešto zatrebati, a neće imati šta da iskoriste. Polovna garderoba i stara obuća postaju dugoročno rešenje, čak iako su već istrošeni i ne koriste se svakodnevno. I dalje se drže u slučaju da bude potrebno.
- Sličan obrazac ponašanja može se primetiti i kod hranom. Ljudi koji su odrasli u siromaštvu često razvijaju naviku da prave velike zalihe konzervi, tjestenine i drugih osnovnih namirnica, kako bi se osećali sigurno. Iako kupuju više nego što im je realno potrebno, osećaj sigurnosti koji dolazi od punih polica prevladava nad razumnim razmišljanjem. Ovo skladištenje često prevazilazi sam racionalni razlog, jer se drže zalihe čak i kad hrana propadne, sve dok ne dostigne datum isteka roka trajanja. Ponekad to uključuje i osnovne kućne potrepštine kao što su toalet papir, ubrus i sredstva za čišćenje, jer stalna potreba za zaliha postaje način zaštite od straha da će jednog dana ponovo biti bez tih stvari.
U domovima sa takvim navikama često možete primetiti stare peškire i posteljinu koja se više ne koristi za svoju prvobitnu funkciju, ali se ne baca. Umesto toga, koristi se za čišćenje ili čak kao dodatna izolacija. Ništa ne ide uzalud. Osobe koje su odrasle u siromaštvu razvijaju duboko usađeno uverenje da treba sačuvati svaku stvar, čak i ako je ona u lošem stanju, jer nikad ne znaš kada će opet biti potrebna.
Još jedan od ključnih aspekata života ljudi koji su odrasli u siromaštvu je njihova navika da popravljaju stvari, umesto da ih bacaju. Ovo može biti povezano sa dubokim osećajem da se ne treba rasipati. Alati kao što je selotejp, kao i mnogi stari aparati i elektronika, obično se koriste sve dok potpuno ne prestanu da funkcionišu. Ljudi koji su odrasli u uslovima oskudice smatraju da nije potrebno menjati stvari dok ne prestanu da rade, pa stari frižideri, šporeti i mašine za veš nastavljaju da se koriste iz godine u godinu.
Važno je napomenuti da čak i kada takvi ljudi steknu stabilne prihode, oni i dalje nastavljaju da čuvaju stare aparate, elektroniku i stvari koje možda nisu u punoj funkciji. Iako su sada u mogućnosti da kupe nove stvari, osjećaj sigurnosti nije samo u novcu, već u navici da ništa ne treba rasipati. Naslijeđene stvari imaju posebnu vrednost. Bilo da je riječ o odjeći, namještaju ili čak automobilima, naslijeđene stvari postaju emotivni podsjetnici na porodičnu borbu i preživljavanje.
Na kraju, sve ove navike oblikuju životnu filozofiju koja se zasniva na otpornosti, ali i dubokom osjećaju zahvalnosti za sve što je preživelo i još uvek funkcioniše. Za ljude koji su odrasli u siromaštvu, sigurnost ne dolazi samo od finansijske stabilnosti, već od punih polica, starog namještaja i pozitivnih sjećanja na teške, ali preživljene godine. Ove navike možda izgledaju zastarelo ili nepotrebno, ali one govore mnogo o preživljavanju, snazi i psihološkom nasleđu koje ostaje duboko ukorenjeno u svakom aspektu života
