Te noći smo moja supruga i ja putovali s našom bebom i, iscrpljeni od vožnje, odlučili smo da prespavamo u usputnom motelu. Nije bio posebno prijatan niti luksuzan, ali nam je u tom trenutku bilo važno samo da imamo krevet i malo mira. Stigli smo kasno, gotovo pred ponoć, brzo raspakovali osnovne stvari i smestili bebu u mali prenosni krevetić pored našeg kreveta. Umor nas je savladao i zaspali smo gotovo istog trenutka.
- Ne znam tačno koliko je vremena prošlo, ali probudio sam se iz dubokog sna oko tri sata ujutro. U prvi mah nisam znao zašto sam se trgao, ali onda sam jasno čuo nešto zbog čega mi se krv sledila u žilama. Bio je to tih, hladan šapat, kao da dolazi iz same sobe, ali ne mogu da odredim tačno odakle. Glas nije bio glasan, ali je bio jezivo jasan, izgovoren s nekom čudnom, zloslutnom sigurnošću.
Rečenica koju sam čuo bila je kratka, ali dovoljna da mi srce počne divlje lupati. Glas je rekao da smo sada konačno izjednačeni i da ću patiti isto kao on. U tom trenutku me je obuzela panika kakvu nikada ranije nisam osetio. Prva misao mi je bila da je neko ušao u sobu, da se možda radi o bolesnoj šali ili provali. Bez razmišljanja sam skočio iz kreveta i upalio svetlo.
- Soba je bila prazna. Vrata su bila zaključana iznutra, prozori zatvoreni, a moja žena je mirno spavala, kao da se ništa nije dogodilo. Na trenutak sam pomislio da sam sve sanjao, da me je umor prevario i da mi se um samo poigrao. Već sam hteo da se vratim u krevet i pokušam ponovo da zaspim, kada sam se setio bebe.
Prišao sam krevetiću, i u tom trenutku mi se stomak stegao. Ostao sam nepomičan, nesposoban da se pomerim ili da progovorim. Naše dete bilo je prekriveno belim perjem. Ne nekoliko pera, ne trag ili mrlja, već na desetine, možda i stotine sitnih, belih pera rasutih po njemu, po posteljini, po ivicama krevetića. Izgledalo je kao da je neko namerno prosuo jastuk ili više njih pravo preko bebe.
- U glavi mi se odmah javila potreba da pronađem racionalno objašnjenje. Rekao sam sebi da smo stigli kasno, da možda nismo dobro pogledali sobu, da je moguće da je perje već bilo tu. Motel je star, ko zna kakvi su jastuci i pokrivači korišćeni pre nas. Pokušavao sam da se uverim da je to samo splet nesrećnih okolnosti, ali me je istovremeno proganjao osećaj da nešto ne štima.
U tom trenutku sam primetio još nešto. Položaj u kojem je beba spavala bio je drugačiji. Bio sam siguran, apsolutno siguran, da smo ga položili tako da mu je glava bila okrenuta ka nama, prema sredini sobe. Sada je njegova glava bila okrenuta prema vratima. Nije bilo nikakve šanse da se sam okrenuo na takav način, naročito ne s obzirom na uzrast. U tom trenu mi je kroz telo prošao hladan talas straha, jači nego ikada pre.
- Probudio sam suprugu, pokušavajući da ostanem smiren kako je ne bih dodatno uplašio, ali čim je otvorila oči i videla moje lice, znala je da nešto nije u redu. Pokazao sam joj krevetić i pera. Njena reakcija je bila trenutna. Rekla mi je da pera sigurno nisu bila tu kada smo došli u sobu. Bila je ubeđena u to, jer je ona proveravala posteljinu i prostor oko bebe pre nego što smo legli. Dok smo još pokušavali da shvatimo šta se dešava, primetili smo nešto na našem krevetu. Između nas, na čaršavu, nalazila se mala poruka. Nismo znali odakle se pojavila. Nije bila tu kada smo legli, u to smo bili sigurni. Papir je bio uredno položen, kao da ga je neko pažljivo ostavio.
Na poruci je pisalo da beba treba da spava između nas. Ništa više. Bez potpisa, bez objašnjenja, bez ikakvog konteksta. Samo ta kratka rečenica, koja je u tom trenutku delovala zastrašujuće i preteće. Moja žena je počela da drhti, toliko da sam se uplašio da će izgubiti svest. I meni su se ruke tresle, ali sam znao da moram ostati pribran makar toliko da nas sve izvučem odatle.
- U tom trenutku više nije bilo nikakve dileme. Nismo pokušavali da zovemo recepciju, nismo proveravali hodnike, nismo tražili objašnjenja. U našim glavama postojala je samo jedna misao — moramo da odemo, i to odmah. Brzo smo pokupili bebu, onako kako jeste, pažljivo sklanjajući pera, zgrabili torbe i izašli iz sobe. Put do auta mi je delovao beskonačno. Svaki zvuk mi je parao nerve, svaki pokret senke činio da se okrenem u strahu. Kada smo konačno seli u auto i zaključali vrata, osetio sam kratko olakšanje, ali i dalje nisam mogao da se smirim. Upalio sam motor i bez razmišljanja krenuo, ne osvrćući se na motel koji je ostajao iza nas.
Vozili smo nekoliko kilometara pre nego što smo uopšte progovorili. Moja žena je čvrsto držala bebu, kao da se plaši da će joj je neko oteti ako popusti stisak. Pokušavali smo da analiziramo šta se dogodilo, ali nijedno objašnjenje nije imalo smisla. Ko bi ušao u zaključanu sobu? Kako je neko mogao da pomeri dete, ostavi pera i poruku, a da mi ništa ne čujemo? Do danas nemam odgovore. Nikada se nismo vratili u taj motel, nikada nismo pokušali da saznamo šta se tamo dogodilo. Neki događaji jednostavno ostanu bez objašnjenja, ali ostave trag koji se ne briše. Ono što me najviše progoni nije perje, niti poruka, već onaj šapat. Način na koji je izgovoren, hladan i siguran, kao da je govorio neko ko je dugo čekao taj trenutak.
Od te noći, uvek proveravam vrata više puta, uvek pazim gde i kako nam dete spava. Možda je sve imalo racionalno objašnjenje koje nikada nismo otkrili. Ali duboko u sebi znam da je te noći u onoj sobi bilo nešto što nije imalo pravo da bude tamo. I upravo ta spoznaja je ono što me i danas, godinama kasnije, drži budnim u sitne sate noći.
