U ovom članku otkrivamo zašto mnogi danas s nostalgijom gledaju na 2016. godinu. U nastavku saznajte šta je sve oblikovalo tadašnje vreme i zbog čega se ljudi tako rado vraćaju tim uspomenama…
Početak 2026. godine doneo je kalendarski novi početak, ali raspoloženje na društvenim mrežama govori nešto sasvim drugo. Umesto planova, ciljeva i pogleda unapred, sve više ljudi okreće se unazad – ka jednoj konkretnoj godini koja se iznova pojavljuje u objavama, videima i komentarima. Reč je o 2016. godini, koja je, sudeći po aktuelnom trendu, postala simbol vremena koje danas mnogima deluje srećnije, jednostavnije i smislenije. Kako piše Glamur, nostalgija za tom godinom proširila se mrežama poput požara, a osećaj zajedničkog uzdaha prepoznatljiv je širom sveta.
- Trend poznat kao „2016. godina“ doživeo je eksploziju popularnosti, naročito na TikToku. Novi filteri u mutnim ljubičasto-plavim tonovima, vizuelno inspirisani estetikom tog perioda, preplavili su platformu. Prema zvaničnim podacima koje prenose mediji, pretrage za termin „2016“ porasle su za čak 452 odsto u samo jednoj nedelji, dok je više od 1,6 miliona videa već objavljeno u tom nostalgičnom duhu. Glamur navodi da se ljudi svesno vraćaju vizuelnim i emotivnim obrascima tog vremena, kao da pokušavaju da ponovo dozovu osećaj koji im danas nedostaje.
Za mnoge je 2016. bila obeležena specifičnom atmosferom. Društvene mreže tada su izgledale drugačije – dominirali su prijatni filteri, zrnaste fotografije sa prvih ajfona, „pseći“ filteri sa Snepčeta i osećaj da su platforme mesto za zabavu, a ne konstantno poređenje i pritisak. Bila je to godina kada su se milioni gledalaca prvi put upoznali sa ekipom iz Hokinsa, a muzika The Chainsmokersa čula se doslovno svuda. Danas, sa vremenske distance, sve to izgleda kao deo nekog mirnijeg sveta.
- Zanimljivo je da 2016. sada deluje kao „nedavna prošlost“, iako se od tada dogodio niz globalnih potresa. U međuvremenu je svet prošao kroz pandemiju, velike političke promene, ratove, tehnološke preokrete i duboke društvene podele. TikTok tada praktično nije postojao u obliku u kakvom ga danas poznajemo, Tviter je bio Tviter, a ne X, a digitalni život još uvek nije u potpunosti diktirao svakodnevicu. Prema pisanju N1, sve je više onih koji smatraju da je 2016. bila poslednja godina u kojoj je postojala opipljiva nada da stvari mogu ići u stabilnijem pravcu.
Važnu ulogu u ovom fenomenu ima i način na koji su društvene mreže funkcionisale. Klinička psihološkinja Trejsi King objašnjava da su korisnici tada uglavnom viđali objave ljudi koje stvarno poznaju. „Iako su algoritmi već postojali, fidovi su bili više usmereni na odnose nego na reakcije. Ljudi su gledali lica prijatelja, svakodnevne šale i trenutke koji su stvarali osećaj povezanosti i sigurnosti“, navodi ona. Skrolovanje nije bilo emocionalno iscrpljujuće, već je imalo socijalnu funkciju. Ove tvrdnje prenosi Glamur, naglašavajući da se upravo tu krije ključ nostalgije.
Promena je počela već 2017. godine, kada su platforme krenule ka modelu u kojem se favorizuju sadržaji koji izazivaju snažne emocije – bes, strah, šok. Takve objave zadržavaju pažnju, produžavaju vreme provedeno na aplikacijama i podstiču neprekidno skrolovanje. Nakon 2019. i naglog rasta kratkih video-formata, taj trend je postao još izraženiji. King upozorava da današnji digitalni prostori sve češće izlažu ljude emocionalno nabijenom sadržaju koji sami nisu birali, što dugoročno utiče na mentalno zdravlje i osećaj iscrpljenosti.
- Nostalgija za 2016. nije vezana samo za internet. Tada su društvene mreže još uvek imale moć da povezuju ljude i izvode ih iz kuće. Globalna pomama za Pokémon Go-om bila je simbol tog trenutka – ljudi su se okupljali napolju, razgovarali, kretali se i delili zajedničko iskustvo u stvarnom svetu. Danas takvi momenti deluju gotovo romantično. Politički kontekst takođe igra važnu ulogu u ovom osećaju gubitka. U Sjedinjenim Američkim Državama, 2016. se često opisuje kao poslednja godina u kojoj identitet nije u potpunosti definisao politički izbor. U Velikoj Britaniji, Bregzit je pojednostavio složena pitanja u binarni izbor, koji je brzo postao duboko vezan za klasu, obrazovanje i kulturu. Kako prenosi N1, King ističe da su rasprave od tada postale manje o politikama, a više o identitetima, što je kod ljudi stvorilo osećaj stalne pretnje i podeljenosti.
Posebno snažno ovaj trend pogađa milenijalce. Razlog je, prema stručnjacima, duboko ličan. Mnogi pripadnici te generacije 2016. su bili u kasnim tinejdžerskim ili ranim odraslim godinama – periodu kada se formira identitet, grade prve ozbiljne veze i zamišlja budućnost. „Budućnost je tada još uvek delovala otvoreno, puno mogućnosti“, objašnjava King. Danas, sa većim odgovornostima, ekonomskim pritiscima i neizvesnošću, taj osećaj deluje izgubljeno.
- Zato nostalgija za 2016. nije samo želja da se vreme vrati unazad. Ona je pokušaj da se ljudi ponovo povežu sa osećajem smisla i kontinuiteta. „Ljudi ne tvrde da je 2016. bila savršena. Oni govore da je život tada delovao podnošljivije, povezanije i ljudskije“, naglašava King, a prenosi Glamur. Svet se doživljavao kao prostor kroz koji se može kretati bez stalne napetosti i opreza.
Zaključak koji se nameće jeste da nostalgija nije bekstvo od sadašnjosti, već potraga za smerom. U vremenu ubrzanog razvoja veštačke inteligencije, geopolitičkih kriza i digitalne prezasićenosti, ljudi traže tačku oslonca. Kako zaključuje Trejsi King, nostalgija nam ne govori samo da je prošlost bila bolja, već da u sadašnjosti očajnički tražimo osećaj smisla koji nam izmiče. Upravo zato 2016. nije samo godina – ona je simbol jednog izgubljenog osećaja normalnosti, kojem se mnogi, makar kroz filtere i sećanja, pokušavaju vratiti.
