U ovom članku Vam otkrivamo ispovest čoveka koji je u petoj deceniji pomislio da je u braku sa samohranom majkom konačno pronašao svoju ljubavnu sreću. U nastavku saznajte kako se njegov san pretvorio u gorko razočaranje…
Kada sam napunio četrdeset i pet godina, upoznao sam Natašu putem aplikacije za upoznavanje. Imala je četrdeset, troje dece – najstarije je imalo četrnaest, srednje jedanaest, a najmlađe osam. U svom profilu je iskreno napisala: „Ne tražim sponzora, ali je važna spremnost da prihvatiš moju situaciju.“ Pomislio sam: to je iskrenost, to je to – bez igara. Sviđalo mi se.
- Sreli smo se jednog nedeljnog dana u parku. Došla je sama, bez dece, u farmerkama i džemperu, držeći termos sa kafom. Mirno je pričala o svom razvodu koji se dogodio pre tri godine, o tome kako se sama nosi sa svim izazovima života. Slušao sam je i pomislio: kakva snažna žena. Ne žali se, ne kuka, samo živi svoj život.
Nekoliko meseci kasnije, tokom jednog razgovora, postavila mi je pitanje: „Jesi li spreman da uđeš u vezu sa ženom koja ima troje dece?“ Upitao me je direktno. Samouvereno sam odgovorio: „Spreman sam. Deca nisu problem, ona su deo tebe.“ Nataša se nasmešila, a ja sam se zaljubio u njen osmeh.
- Prvih šest meseci viđali smo se vikendom. Često bi dolazila kod mene, ponekad bismo otišli na večeru. Deca su bila tu, ali na neki način nisam bio deo njihovih života. Najstarija, Vanja, sumnjičavo me je gledala, Jakov bi me ignorisao, a Sonja bi se skrivala iza majke. Nataša je često ponavljala: „Dajte im vremena, navići će se.“ Trudio sam se da budem strpljiv i čekao.
Osam meseci kasnije, Nataša je predložila: „Slušaj, možda bi trebalo da počnemo da živimo zajedno? Iznajmljivanje je preskupo za mene, a ti imaš trosoban stan. Ima smisla, zar ne?“ Razmišljao sam o tome nekoliko dana. Na kraju sam pristao. Želeo sam porodicu, bio sam umoran od samoće, i verovao sam da će sve biti u redu.
Uselili su se kod mene u martu. Doneli su kutije sa stvarima, dečje bicikle, udžbenike, igračke. Srednji Jakov je odmah pitao: „Da li je tvoj televizor dovoljno veliki?“ „Da, u dnevnom boravku je,“ odgovorio sam. „Mogu li gledati crtane filmove uveče?“ – „Svako veče.“ Najstarija Vanja je tiho ušla u sobu i zatvorila vrata, a najmlađa Sonja držala se za majčinu suknju. Nataša je žurno slagala stvari, govoreći: „Videćeš, brzo ćemo se ovde udobno smestiti.“ Stajao sam u hodniku sa torbama u rukama i pomislio: počeo je moj novi život. Nadam se da je to onaj pravi.
- Ali, nakon samo mesec dana, počeo sam da osećam da nešto nije u redu. Nisam mogao da razumem šta, ali imao sam osećaj da polako nestajem u svom stanu. Prvo što sam shvatio: uvek ću biti drugi, čak i u svom domu. Jutra nikada nisu počinjala sa mnom. Ustajao bih u pola sedam i odlazio u kuhinju, gde je Nataša već bila, spremajući doručak za decu, proveravajući dnevnike i tražeći izgubljene čarape. Rekao bih „dobro jutro“, a ona bi klimnula glavom, oči su joj bile uprte u mene.
Večeri su bile iste. Dolazio bih kući sa posla u kuću punu buke, vike, crtanih filmova koji su treštali. Vanja je sedela sa slušalicama na ušima, zalepljena za telefon, Jakov je šutirao loptu u hodniku, a Sonja je kukala da želi svoj tablet. Pokušao sam da razgovaram sa Natašom: „Kako ti je bio dan?“ „Dobro. Slušaj, idi do prodavnice, nestalo nam je mleka. I kupi malo hleba. I malo svežeg sira za Sonju.“ Otišao sam u prodavnicu, vratio se, a ona je već stavljala najmlađu u krevet, bez da me pitala da li sam doneo sve što je tražila.
- Postepeno sam shvatio: moje mišljenje nije važno. Moji planovi se ne uzimaju u obzir. Jednostavno nisam deo njihovog rasporeda. Jednog dana sam predložio: „Hajde da izađemo u prirodu? Roštilj, reka, svež vazduh.“ Nataša me je umorno pogledala: „Vanja u dva ima engleski. Jakov ima fudbal u četiri. Sonja ima rođendan kod drugarice u šest. Nema šanse.“ „Ali subota je. Možemo li da promenimo termin?“ „Nema šanse. Sve je već dogovoreno.“ Klimnuo sam glavom. Ostao sam sam kod kuće. Pogledao sam kroz prozor, pio pivo i pomislio: kada je ovo postao njihov život, a ne naš?
Finansijski problemi su počeli tri meseca kasnije. Nataša je radila kao administrator u klinici, sa niskim primanjima, dok sam ja bio inženjer sa većom platom. Nije direktno pitala, ali je nagovestila: „Slušaj, Jakovu su pocepane patike. Trebaju nam nove. Možeš li?“ Kupio sam patike, a zatim je tražila opremu za trening za Vanju, tablet za Sonju, pa instruktora matematike i časove plivanja. Nisam brojao, samo sam davao karticu i govorio: „Uzmi koliko ti treba.“ Nataša bi se zahvalila i poljubila me u obraz. Deca su ćutala. Uzimalo je to zdravo za gotovo.
