U ovom članku Vam otkrivamo kako je jedna samohrana majka svojoj kćerki kupila lutku sa buvljaka, ne sluteći šta se nalazilo unutra. U nastavku saznajte šta je pronašla i kako je taj trenutak promenio njihov život…
Zovem se Polin i imam 34 godine. Samohrana sam majka i godinama radim kao čistačica. Život nije bio blag prema meni, a najteže je bilo kada mi je muž preminuo od raka dok je naša kćerka, Eva, imala samo tri godine. Od tada smo samo nas dve, trudimo se da preživimo i da održimo privid normalnog života, uprkos svim teškoćama koje nas prate. Evin rođendan je dolazio, ali novca je bilo jedva dovoljno za osnovne potrebe – kiriju, hranu, i nešto malo više. Ipak, željela sam da joj poklonim nešto posebno.
- Ne nešto što bi bila još jedna obična stvar, već nešto što bi je stvarno obradovalo. Eva je nevjerojatno dobra i strpljiva za svoje godine, uvek razmišlja o drugima pre nego o sebi, i to mi je često lomilo srce. Jednog dana, odlučila sam da idem na buvljak. Lutala sam između starih tezgi, gledajući izbledela sjećanja na nekadašnje vlasnike predmeta, kada sam ugledala lutku. Bilo je to starinsko, pomalo iznošeno, ali sa očima koje su bile svetloplave, skoro kao da su bile žive. U rukama je držala malu bebu-lutku, i tada sam pomislila: „Eva će je obožavati.“
Imala sam taman dovoljno novca da je kupim. Dok sam nosila lutku kući, zamišljala sam kako će se Eva smeštati u svoje male ruke, kako će me obradovati svojim osmijehom i zagrljajem. To je bio trenutak koji je mogao da izbrise sav umor od napornog života. Tog jutra sam je pažljivo umotala i predala joj poklon. „Mama, savršena je!“ povikala je Eva, bacivši se u moj zagrljaj, a moje oči su bile pune suza, od sreće.
- I onda sam to čula. Tiho, pucketavo zvučanje koje je dolazilo iz lutke. Zvuk koji je bio jedva primetan, poput statike, ali sigurna sam da je dolazio odatle. Srce mi je počelo da lupa, dok sam je uzimala iz Evinog naručja, nesvesna toga šta ću zapravo otkriti kada je pregledam. Nisam mogla da verujem. Zvuk nije prestajao, a ja nisam imala pojma šta bi mogao da bude. Eva je gledala zbunjeno, pitajući da li je lutka pokvarena. Pokušala sam da se nasmešim i kažem joj da je to verovatno samo stari mehanizam, ali u mom stomaku se pojavila nelagodnost koju nisam mogla da ignorišem.
Ponovo se čulo tiho pucketanje, sada glasnije. Nije bilo sumnje — zvuk je dolazio iznutra. Sela sam za sto i polako, tresući ruke, uzela makaze. Pokušavala sam da razdvojim šav na leđima lutke, nesvesna šta bih mogla da pronađem. Moje misli su jurile – šta ako je pokvaren mehanizam? Ili nešto mnogo gore?
Kada sam napokon otvorila šav, unutra nije bilo žica, niti baterija. Umesto toga, napipala sam nešto tvrdo, zamotano u plastiku. Polako sam izvadila mali paket, kao da držim nešto vrlo dragoceno. Eva je stajala pored mene, širom otvorenih očiju, gledajući u moju reakciju. Otvorila sam paket, a u tom trenutku mi je zastao dah. Unutra je bio stari diktafon, onaj mali sa dugmetom za snimanje, a pored njega nekoliko presavijenih papira. Diktafon je bio uključen. Zato je dolazio zvuk. Zato se zvuk nikada nije prestajao.
- Pritisnula sam dugme i kroz prostoriju se prolomio umoran, tihi glas žene. Govorila je polako, svaka reč joj je bila teška, kao da joj je napor da ih izgovori. „Ako neko ovo nađe… molim vas… nemojte baciti,“ rekla je tiho. Osećala sam kako mi se koža na telu naježila dok sam slušala. Žena je govorila o svojoj kćerki, o tome kako nema nikog da je ostavi, kako se boji da će njeno dete biti zaboravljeno.
Tada sam shvatila da Eva ne treba da čuje ovo. Isključila sam diktafon i poslala je u svoju sobu da se igra, govoreći joj da moram nešto da popravim. Kada su se vrata zatvorila, nastavila sam da čitam papire koji su bili uz snimak. Bilo je to pismo, napisano drhtavim rukopisom. Žena je objašnjavala da je lutku kupila za svoju ćerku, ali da je nikada nije stigla pokloniti. Bilo je jasno da je bila teško bolesna, da je bila sama i bez porodice. Lutku je odnela na buvljak, skrivajući poruku i diktafon unutra, nadajući se da će je kupiti neko ko ima dobro srce.
Na kraju pisma stajala je rečenica koja me potpuno slomila: „Ako ovo sluša majka — molim te, čuvaj svoju djevojčicu. Ja više ne mogu.“ Sjedila sam za stolom i plakala, tiho, kako Eva ne bi čula. Nisam znala zašto me to toliko pogodilo, ali u toj poruci sam prepoznala sebe. Strah, nemoć, ljubav prema detetu jaču od svega. Ta nepoznata žena mi je, ne znajući, predala deo svoje boli.
- Narednih dana nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome. Istraživala sam ime koje je bilo potpisano na pismu. Tražila sam po starim oglasima, lokalnim grupama, arhivama. I pronašla sam je. Bila je to žena koja je preminula nekoliko godina ranije u obližnjem gradu, a njena ćerka završila je u hraniteljskoj porodici. Tada sam znala da ovo nije bila slučajnost. Kontaktirala sam centar za socijalni rad, objasnila sve i pitala za devojčicu. Prošlo je mnogo meseci razgovora, provera, strahova da će me odbiti. Ali nisam odustajala.
Danas, dok ovo pišem, u našoj kući se čuju dva dečija glasa. Eva i njena nova sestra sede na podu i igraju se tom istom lutkom, sada zakrpljenom i očišćenom. Ponekad pomislim na onaj pucketavi zvuk i shvatim da to nije bio strah — bio je to poziv. Kupila sam lutku misleći da kupujem igračku. A dobila sam priču, odgovornost i novu šansu da nastavim ljubav koja je morala da stane.
