U novom izdanju članka donosimo priču o mladoj ženi čiji je najlepši dan pretvoren u javno poniženje, ali način na koji je reagovala ostavio je sve zatečenim. U nastavku saznajte kako je jedna rečenica potpuno promenila tok dogđaja tog dana….
Nikada nisam mogla da zamislim da će moje venčanje postati pravi spektakl, a kamoli da ću morati da se borim za pravo da se udam. Priča je počela još pre same ceremonije, kada je moja svekrva odlučila da, pošto je u njenim očima još uvek „mlada i lepa“, ona treba da bude kuma. Iako mi je to delovalo pomalo čudno, pokušala sam da prigovorim. Ali zbog svog muža sam popustila, pomislila sam: „Šta može da se dogodi? To je samo formalnost.“
- Međutim, najgore tek dolazi. Na ceremoniju je došla u dugoj beloj haljini – beloj! Haljini koja je izgledala kao da pripada pravoj mladoj. Nisam mogla da verujem, ali u tom trenutku nisam imala mnogo izbora. Kako je ceremonija odmicala, primetila sam da je svekrva preuzela pažnju svih prisutnih, čak i bukvalno istrgla bidermajer iz mojih ruku, stajući ponosno pored mene, kao da sva pažnja treba da bude usmerena na nju. Grizla sam usne kako bih obuzdala suze i odbila da se slikam pored nje. Počela sam da gubim kontrolu.
No, najšokantniji trenutak dogodio se kada je sveštenik postavio poznato pitanje: „Ima li iko nešto protiv ovog braka?“ I tada, moja svekrva je podigla ruku i izgovorila nešto što mi je oduzelo tlo pod nogama: „Protivim se. On je moj jedini sin i nisam spremna da ga dam drugoj ženi. Sine, hajde kući. Koja je svrha ovog braka?“ Gosti su zanemeli. Neko se čak i nasmejao. Moje srce je bilo ispunjeno besom, a muž je stajao, zaleđen, ne znajući šta da kaže.
- Tada mi je sinula ideja. Okrenula sam se prema svekrvi i izgovorila nešto što niko nije očekivao. Glasno, ali smireno, tako da su svi mogli da čuju, rekla sam: „Hvala vam, gospođo. Nisam znala da je ovo i vaše venčanje. Da li želite da stanete pored mene i izgovorite zavete umesto mene?“ Tišina je zavladala. Gosti su ostali bez reči. Neko je prigušeno zakikotao, a moja svekrva je pocrvenela do ušiju. Više nije bila ona sigurna žena koju sam znala.
„Kako se usuđuješ da se šališ na moj račun?“ viknula je ona. Ali ja sam prišla još bliže, gledajući je direktno u oči, i rekla: „Nije šala. Želite da uzmete mog muža za ruku i odvedete ga? Izvolite. Ali ako to učinite, nikada više neću kročiti u vašu kuću. A vaš sin će sam odlučiti s kim želi da živi.“
Možda su svi očekivali da će to biti kraj, ali onda je moj muž, kao iz transa, konačno progovorio. „Mama, dosta je“, rekao je mirno, ali čvrsto. „Ovo je moj izbor. Volim je i želim da provedem život s njom. Ako zaista želite da budete deo mog života, moraćete da poštujete moj brak.“ Gosti su počeli da klimaju glavama, podržavajući njegov stav, a sveštenik je stajao mirno, čekajući da se situacija smiri.
- Moja svekrva je polako spustila ruku, a suze su joj navrle na oči. „Samo sam želela da te zadržim“, rekla je, gledajući sina. „Plašila sam se da ću te izgubiti.“ Prišla sam joj, duboko udahnula i tiho rekla: „Ne gubite ga. Dobijate i mene. Ali morate da me pustite da budem njegova žena, a ne vaš protivnik.“ Njeno lice je omekšalo, a ona je, nakon nekoliko trenutaka tišine, klimnula glavom i sela nazad na stolicu. Situacija je konačno počela da se smiruje.
Ceremonija je nastavljena, a kada je sveštenik rekao: „Proglašavam vas mužem i ženom,“ aplauz je bio glasniji nego što sam očekivala. Iako je sve bilo napeto i neizvesno, sada su svi delovali kao da su sa mnom.
Na svadbenom prijemu, svekrva mi je prišla i pružila bidermajer. „Treba da bude kod tebe“, rekla je tiho. Osmehnula sam se i uzela ga, a tog trenutka, dok sam gledala njenu iskrenu promenu, znala sam da smo prešli prvu, veliku prepreku našeg braka.
