Turska i srpska kafa se potpuno drugačije spremaju: Kuvar star 60 godina konačno rešio nedoumice

U mnogim domaćinstvima na Balkanu, “domaća” kafa i “turska” kafa često se koriste kao sinonimi za isto piće, međutim, stari zapisi i kuvari jasno ukazuju na to da među njima postoji bitna razlika, koja se ne odnosi samo na naziv, već na način pripreme, redosled koraka i sitne detalje koji menjaju i ukus i doživljaj ispijanja. Iako su obje varijante kafe poznate po svojoj jakosti i aromi, razlike u pripremi čine svaku posebnom i unikatnom u svojoj tradiciji.

• U jednoj od najpoznatijih knjiga tog vremena, “Savremeni kuvar” iz 1967. godine, objavljenoj u izdanju „Prosvete”, vrlo se detaljno objašnjavaju razlike između srpske i turske kafe. Autor se fokusira na činjenicu da su te razlike duboko ukorenjene u tradiciji i navikama naroda, a nije samo naziv koji ih razdvaja, već i tehnika kuvanja. Prema ovom kuvaru, iako su obje vrste kafe jake i aromatične, način na koji kafa dolazi u dodir s vodom i šećerom čini ključnu razliku između njih.

U srpskoj kafi, koja se smatra klasičnim pristupom, prvo se stavljaju voda i šećer u džezvu, a zatim se zajedno zagrevaju dok ne provre. Ovaj korak daje osnovu za sveukupni ukus, jer kafa ne dolazi u dodir s vodom dok se ona ne zagreje do tačke vrenja. Tek tada se dodaje mlevena kafa. Obično se koristi oko šoljice i po vode za jednu šoljicu kafe, uz jednu kašičicu kafe i kocku šećera.

• Nakon što voda provri, kafa se kratko vraća na vatru, što omogućava da se kafa “podigne” i dobije gustu penu, koja je jedan od zaštitnih znakova srpske kafe. Nakon toga, ostavlja se da se smiri i onda se sipa u šoljicu. Ovaj proces daje kafi pun, zaokružen ukus, koji mnogi smatraju pravim „domaćim“ doživljajem.

S druge strane, turska kafa se priprema na drugačiji način. Kafa se prvo stavlja u suvo, već zagrejano džezvu, a zatim se prelije ključalom vodom. Za razliku od srpske kafe, u turskoj kafi nema ponovnog ključanja, jer je važno da kafa ne vri ponovo. Šećer se ne stavlja u džezvu, već se služi posebno, pa svako pije kafu po svom ukusu.

Ova metoda pripreme posebno je popularna u Bosni, gde se kafa često služi u malim džezvama, obično za jednu osobu. Iako su slične u sastavu, razlika u pripremi utiče na sam ritual ispijanja. Turska kafa se obično pije u bržem tempu, a zalogaj šećera uz kafu dodaje poseban užitak i simboliku.

• Stari kuvar takođe ukazuje na važnost kvaliteta kafe – zrna moraju biti lepo ispržena, ali ne prepržena kako bi se izbegla gorčina. Mlevenje kafe treba obaviti neposredno pre kuvanja, jer se na taj način čuva puna aroma. Preporučuje se da voda dobro provri pre nego što se kafa doda, a talog koji ostane u džezvi ne koristi se ponovo, jer se smatra da je već dao sve što je imao. Ovi sitni, ali značajni detalji prilikom pripreme kafe daju jedinstveni ukus i doživljaj koji je često nesvesno zanemaren u savremenoj praksi.

Na kraju, iako se danas ove razlike često zanemaruju, sitnice prave veliku razliku. Način na koji se voda zagreva, trenutak kada se kafa dodaje, i to da li se šećer kuva zajedno s kafom ili se služi posebno, utječu na ukus i ritualispijanja kafe.

Iako srpska i turska kafa slične u svom osnovnom sastavu, razlika u pripremi čini da svaka ima svoje specifične karakteristike i tradiciju. Ove male razlike nisu samo tehničke prirode – one su deo kulturnog identiteta, koji se prenosi kroz generacije i koji čini kafu na Balkanu posebnim pićem koje nije samo za piće, već i za druženje i razgovor.