Lekari nisu očekivali poboljšanje, sve dok jednog dana nisu odlučili da puste psa u sobu.

Kako su dani prolazili, oporavak dečaka postajao je sve očigledniji, ali i spor. Iako nisu bilo drastičnih skokova, lekari su bili uvereni da je nešto u tom procesu postepeno uticalo. I dok su izučavali medicinske parametre i razmatrali sve moguće teorije, niko nije mogao da negira činjenicu da je pas, Riko, igrao ključnu ulogu u dečakovom napretku.

• Prisustvo Rika, njegovo tiho čekanje, pa čak i to što je ostajao pored kreveta, činio se kao promena koja je stvorila most između fizičkog sveta i emocionalnog oporavka dečaka. Roditelji su sve više postajali svesni nečega što je bilo neuhvatljivo, neobjasnjivo, ali snažno.

Tih svakodnevnih minuta koje su provodili gledajući kako Riko sedi pored kreveta, mirno i verno, dečak je polako počeo da reaguje. Iz minuta u minut, dan za danom, počeo je da pokazuje reakcije koje su bile gotovo neprimetne, ali u tom mirnom okruženju postajale su monumentalne. Događaj po događaj, promena po promena, on je polako ponovo postajao prisutan u svom životu.

• Jednog jutra, dok su se aparati zvanično smirivali i linije na ekranima postajale stabilne, lekar je primetio neobičan signal. Prvi put nakon meseci tišine, dečak je reagovao na zvuk. I to nije bila obična reakcija, to je bila reakcija koja je, činilo se, zahtevala upravo ono što je Riko davao – prisustvo, pažnju i ljubav.

Dečak je okrenuo glavu prema Riku, a medicinski tim je bio zatečen. Reakcija nije bila vidljiva na početnim parametrima, ali promene su bile tu. Dečak je, po prvi put, ponovo pokazao interesovanje za nešto spoljašnje, nešto što nije bio samo aparat ili uređaj u bolnici.

Svi su počeli da shvataju da je Riko postao ključni deo terapije, ne na tradicionalan način, ali na način koji nije mogao da se objasni ni sa strane nauke. Riko je bio tiha ruka koja je omogućila dečaku da se ponovo otvori svetu, da pronađe snagu u tišini, i da oseti vezu sa nekim ko ga nije ispitivao niti ga terao na akciju. Bilo je to nešto duboko, nešto prirodno i istinski lekovito.

• Kako su meseci prolazili, dečak je počeo da reaguje na sve više stimuli, i njegov oporavak je postajao sve očigledniji. Iz dana u dan, dečak je počeo da pokazuje interes za okolinu, a prisustvo Rika je postalo simbol nade ne samo za njega, već i za roditelje. Ponovo je počeo da priča, polako i nesigurno, ali ipak – to je bio prvi znak stvarnog napretka. Svaki put kada su roditelji razgovarali sa njim, on je počeo da odgovara, usmeravajući svoj pogled na njih, prvo u kratkim periodima, a zatim sve duže i sa sve većom jasnoćom.

Riko je svakim danom postajao sve prisutniji, a lekari su sve više postajali svesni da su za napredak dečaka zaslužni i emocionalni faktori. Iako su prethodno smatrali da je napredak čista medicinska stvar, sada su shvatili da je sve to bilo mnogo dublje. Kroz tišinu, kroz prisustvo, kroz ljubav koju je Riko pružao, dečak je počeo da se vraća svom svetu. A to nije bila samo fizikalna povratak. To je bila emocionalna povratak.

• Za roditelje, to je bila istinska lekcija: ljubav i pažnja mogu da izleče, bez obzira na to koliko to vreme traje. Verovali su da je pravi put ka izlečenju u jednostavnim stvarima, u strpljenju, u ljubavi koja nije zavisila od brzih rešenja, već od prisutnosti, neprekidnog davanja. A Riko, pas koji je čekao ispred bolnice, postao je simbol toga.

Dok su dani prolazili, a dečak nastavljao sa oporavkom, Riko je ostao tiha podrška. Njegov zadatak nije bio da nešto menja ili da ispunjava specifične zahteve. Njegova moć bila je u tome što je bio tu – mirno, stabilno, sa verom u nešto što je veće od njega, sa verom u ljubav.