Bili su kao dva sveta koja su se pronašla u trenutku kada su mislili da su sami. Ana i Marko upoznali su se na prolećnom festivalu muzike, među stotinama ljudi, ali kao da je svet nestao oko njih kada su prvi put pogledali jedno drugo. Njihova ljubav rasla je brzo – dugi razgovori do kasno u noć, smeh koji je odjekivao ulicama, i osećaj da niko i ništa ne može da ih razdvoji.
Meseci su prolazili, a strast je samo rasla. Delili su snove, planove i tihe trenutke kad je dovoljno bilo samo držati se za ruke. Za svoje prijatelje i porodicu izgledali su kao par iz bajke – savršeno usklađeni, zaljubljeni i srećni.
Ali život, kako to često biva, imao je drugačije planove. Male nesuglasice pretvarale su se u velike, a razlike koje su ranije činile njihov odnos zanimljivim sada su postale prepreke. Ana je želela mir i stabilnost, dok je Marko težio avanturi i slobodi. Svaki kompromis izgledao je kao gubitak dela sebe, a razgovori su sve češće završavali tišinom.
Došao je dan kada su shvatili da ljubav, koliko god bila snažna, ponekad nije dovoljna da preživi sve prepreke. Sa suzama u očima, sedeli su na klupi u parku gde su se prvi put poljubili. Osećali su bol i tugu, ali i zahvalnost – za sve trenutke sreće, smeha i ljubavi koju su delili.
– Volim te i uvek ću te voleti, šaptala je Ana dok su se poslednji put zagrlili.
– I ja tebe, odgovorio je Marko, a u njegovom glasu se krila i tuga i prihvatanje.
Tog dana, Ana i Marko su se rastali. Nisu više bili jedno uz drugo, ali su naučili da ljubav ponekad znači pustiti nekoga da ode, čak i kada srce ne želi. Ostali su u sećanjima jedno drugog, zauvek povezani onim što je bilo, i onim što nikada neće prestati da živi u njihovim srcima.
