Ako Vam zvoni u desnom uhu, to može biti znak nečega važnog što Vaše telo pokušava da Vam poruči. U nastavku saznajte šta stručnjaci i stara verovanja tumače kao moguće značenje ovog simptoma…
Narodna verovanja i sujeverja predstavljaju fascinantan prozor u kolektivnu psihologiju jednog naroda, a mnoga od njih, iako na prvi pogled deluju nelogično, opstala su vekovima kao deo svakodnevne kulture. Jedno od najstarijih i najrasprostranjenijih uverenja na našim prostorima vezano je za specifičan osećaj zvonjave u ušima, koji se u narodu retko tumači kao medicinski fenomen, a mnogo češće kao sudbinska poruka ili znak da vas neko pominje u razgovoru.
- Portal Blic ističe da su naši stari verovali kako uši služe kao neka vrsta duhovnog prijemnika, te da nije nimalo svejedno u kom uvetu čujete taj karakterističan zvuk, jer strana direktno određuje prirodu onoga što se o vama govori iza zatvorenih vrata. Ukoliko osetite zvonjavu u desnom uhu, narodno predanje upozorava da su vesti verovatno loše i da neko u tom trenutku o vama izgovara pakosti ili širi neistine. Desna strana se u tradicionalnoj simbolici često povezivala sa racionalnim, ali i sa mestom gde vrebaju iskušenja, pa se verovalo da neprijatan zvuk u tom uvetu signalizira zlonamernost drugih.
Sa druge strane, ako vam zvoni u levom uhu, veruje se da vas neko spominje „jezikom ljubavi“, odnosno da o vama govori sa nežnošću, poštovanjem ili čežnjom. Zanimljivo je da narodna mudrost nudi i „protivotrov“ za zlobnike: veruje se da bi osoba koja vas ogovara mogla da se ugrize za jezik i prestane sa pričom ukoliko se u tom trenutku snažno povučete za uho, čime simbolički prekidate tu negativnu energetsku vezu.
- Osim zvonjave u ušima, postoji čitav niz rituala koje i danas nesvesno praktikujemo, a čiji koreni sežu duboko u prošlost, često povezani sa borbom za opstanak ili religijskim simbolima. Portal Kurir navodi da je podignut palac, koji danas koristimo kao univerzalan znak odobravanja i sreće, nekada imao bukvalno značenje života ili smrti. Za rimske gladijatore, ovaj simbol je bio presudan jer je značio da će preživeti borbu i dočekati novi dan u areni. Koreni ovog simbola su, međutim, još stariji i datiraju iz vremena pračoveka koji je primetio da se bebe rađaju stiskajući palac, što je tada tumačeno kao prvi i najsnažniji znak vitalnosti i volje za životom.
Još jedan od najčešćih načina na koji pokušavamo da prizovemo sreću ili izbegnemo baksuz jesu prekršteni prsti, običaj koji se danas koristi širom sveta. Snaga ovog rituala, kako podsećaju etnolozi, vezuje se za period ranog hrišćanstva kada su vernici morali tajno da se sastaju. Pošto javno isticanje krsta nije bilo bezbedno, prekršteni kažiprst i srednji prst postali su diskretan podsetnik na Hristovu muku i simbol zaštite koji je vernike inspirisao tokom molitve. Danas je ovaj pokret postao automatizovana radnja kojom se nadamo pozitivnom ishodu, iako smo odavno zaboravili na njegovu prvobitnu, opasnu i sakralnu pozadinu.
Slična situacija je i sa refleksnim odgovorom „Nazdravlje“ ili „Bog te blagoslovio“ nakon što neko kine, što je običaj duboko ukorenjen u evropskoj tradiciji. Stara verovanja su sugerisala da se činom kijanja duša na trenutak može izbaciti iz tela, pa je blagoslov služio kao neka vrsta duhovnog štita koji sprečava smrt ili ulazak zlih sila. Portal Telegraf podseća da je ovaj običaj dobio na težini tokom velikih epidemija kuge, kada je napad kijanja bio prvi i najstrašniji predznak smrtonosne bolesti. Tada je čak i papa izdao zvaničnu naredbu da se ljudi blagosiljaju, a uvela se i stroga navika pokrivanja usta, što se do danas zadržalo kao osnovno pravilo pristojnosti i higijene, iako se motivi za to razlikuju od onih srednjovekovnih.
- Analizirajući ove običaje, jasno je da su sujeverja često nastajala kao odbrambeni mehanizam u trenucima kada nauka nije mogla da objasni određene pojave. Zvonjava u ušima, kijanje ili instinktivni pokreti ruku postajali su kanali komunikacije sa nevidljivim silama koje upravljaju sudbinom. Iako danas živimo u tehnološki naprednom dobu, ovi mali rituali nam pružaju osećaj kontrole nad neizvesnošću, povezujući nas sa precima koji su na sličan način pokušavali da odgonetnu tajne svakodnevnog života.
Bilo da verujemo u njih ili ne, oni čine neraskidiv deo našeg kulturnog identiteta i načina na koji komuniciramo sa svetom oko sebe. Na kraju, važno je primetiti da većina ovih verovanja nosi pozitivnu poruku zaštite i nade, što objašnjava njihovu neverovatnu dugovečnost. Od povlačenja za uho kako bismo zaustavili tračeve, preko prekrštenih prstiju za uspeh na ispitu, do iskrenog blagoslova nakon kijanja, ovi gestovi održavaju nit solidarnosti i međusobne brige.
Čak i ako su naučno neutemeljena, sujeverja poput onog o zvonjavi u desnom uhu opominju nas na važnost etike u govoru i moć reči, podsećajući nas da ono što govorimo o drugima negde, na nekom nivou, uvek ostavlja trag. Sledeći put kada osetite taj tihi zvuk u uhu, možda ćete se, uprkos logici, ipak zapitati ko vas se to upravo setio.
