Krot današnju priču Vam otkrivamo o životu muškarca koji je slučajno ponovo sreo bivšu suprugu, ali u stanju koje ga je potpuno slomilo. U nastavku saznajte kakvu je istinu otkrio u bolničkom hodniku i kako je taj susret promijenio sve što je mislio da zna o njihovom kraju…
Koverat je stigao jednog oktobarskog utorka ujutru, gurnut ispod ulaznih vrata mog stana dok sam još čvrsto spavao. Moje ime bilo je ispisano na papiru krem boje, rukopisom koji mi uopšte nije bio poznat, ali me je sama povratna adresa naterala da osetim oštru mučninu u stomaku. Na poleđini je stajalo da pošiljka dolazi iz Memorijalne bolnice Riversajd. Unutra se nalazila kratka poruka koja je u jednom jedinom sekundu srušila pažljivo izgrađenu distancu koju sam mesecima podizao između sebe i svoje prošlosti. U tekstu je pisalo da me je bivša supruga Rebeka navela kao kontakt osobu za hitne slučajeve, da je primljena u bolnicu i da traži da dođem. Prošla su tačno tri meseca otkako je naš razvod i zvanično okončan. Tri meseca otkako sam izašao iz zgrade suda verujući da sam konačno slobodan od braka koji je polako, ali sigurno, iscedio životnu energiju iz oboje. Rebeka i ja smo proveli našu poslednju zajedničku godinu živeći kao potpuni stranci pod istim krovom. Naša komunikacija se uglavnom svela na razgovore preko advokata i hladne rasprave o neplaćenim računima, podeli nameštaja i stvarima koje će svako od nas odneti sa sobom nakon konačnog odlaska.
- Vožnja do bolnice delovala je kao putovanje kroz vreme, ali u unazad. Svaki pređeni kilometar budio je uspomene koje sam očajnički pokušavao da zakopam i zaboravim. Prisetio sam se kako se Rebeka glasno smejala na našem prvom sastanku, načina na koji me je budila donoseći mi jutarnju kafu dok je tiho i falširajući pevušila, a onda je u te misli ušetala ona mučna tišina koja se na kraju uselila u naš dom, padajući po nama poput prašine na komadima nameštaja koje već godinama niko ne dodiruje. Pronašao sam je na odeljenju kardiologije. Sedela je pored prozora u bolničkoj spavaćici u kojoj je delovala znatno sitnije i krhkije nego što sam je pamtio. Njena tamna kosa, koja je nekada uvek bila pažljivo stilizovana i uredna, sada je opušteno padala preko njenih ramena. Ona nekadašnja samouverenost koja me je privukla njoj pre punih sedam godina potpuno je nestala. Na njenom mestu sedela je osoba koja je delovala slomljeno, umorno i krajnje nesigurno u sebe.
Kada me je primetila na vratima, tiho je izgovorila da je iznenađena što vidi da sam zaista došao. U njenom glasu se jasno osećalo mešavina neverice, ali i ogromnog olakšanja. Ostao sam da stojim blizu praga, nesiguran da li uopšte imam pravo da joj priđem bliže ili da narušim njen prostor. Rebeka je polako klimnula glavom, nervozno prebirajući prstima po ivici bolničkog ćebeta. Objasnila mi je da jednostavno nije znala koga drugog da navede kao osobu za kontakt. Njeni roditelji su odavno preminuli, sestra joj živi na potpuno drugom kraju zemlje, pa je zaključila da stare navike očigledno traju mnogo duže nego što to mi očekujemo. Neprijatnost se rastegla između nas poput nevidljivog, ali neprobojnog zida. Bili smo dvoje ljudi koji su nekada delili apsolutno sve tajne, misli i snove, a sada smo se mučili da sastavimo čak i najjednostavniju rečenicu. Konačno sam napravio nekoliko koraka prema njenom krevetu i pitao je šta se zapravo dogodilo. Ćutala je toliko dugo da sam u jednom trenutku pomislio da mi uopšte neće odgovoriti. Kada je napokon progovorila, njen glas je bio jedva glasniji od šapata.
Rekla mi je da joj je srce stalo i da je doživela ozbiljnu zdravstvenu krizu dok je bila na poslu. Lekari su smatrali da je sve to direktna posledica načina na koji je već duže vreme koristila lekove na recept. Te reči su ostale da lebde u vazduhu između nas. Gledao sam u nju u potpunom šoku, pokušavajući da shvatim šta mi zapravo govori. Na moje pitanje o kakvim je lekovima reč, Rebeka je skrenula pogled prema prozoru, izbegavajući da me pogleda direktno u oči. Rekla je da se radi o različitim medikamentima, da ih je bilo previše i da lekari još uvek pokušavaju da utvrde šta je sve imala u svom organizmu. Tokom narednih sat vremena, Rebeka je polako počela da mi otkriva delove svog života o kojima tokom našeg braka nisam imao apsolutno nikakvu predstavu.
U početku je govorila veoma oprezno i sporo, kao da svaku rečenicu mora teškom mukom da čupa iz neke duboke, skrivene jame u sebi. Međutim, kako je vreme odmicalo, reči su počele da teku sve brže, kao da su godinama bile zarobljene iza brane koja je konačno popustila. Govorila mi je o teškoj anksioznosti koja je počela još tokom njenih studentskih dana i koja je postajala sve gora i agresivnija kako su godine prolazile. Opisivala mi je panične napade koje je proživljavala na poslu, noći provodene bez ijednog minuta sna i jutra u kojima je njen um bio potpuno iscrpljen i slomljen pre nego što bi radni dan uopšte i počeo. Priznala mi je kako je u početku potražila stručnu pomoć, ali je vremenom počela previše da se oslanja na lekove jer je strah u njenoj glavi postao znatno glasniji od zdravog razuma.
- Rekla je da joj je u početku to zaista pomagalo, ali da se strah uporno vraćao, dok je ona jednako uporno pokušavala da ga utiša. Kada bi jedan lek prestao da deluje, ona bi počela da traži drugo rešenje i jaču dozu. Slušao sam je sa sve većim zaprepašćenjem dok je opisivala koliko je zapravo bila usamljena u svemu tome. Odlazila je kod različitih lekara, skupljala brojne recepte i krila strašnu istinu od apsolutno svih ljudi u svom okruženju. Ono što joj je zamalo oduzelo život nije bio jedan dramatičan i nepromišljen trenutak, već logičan rezultat dugogodišnjeg straha, stida, tajni i grčevite borbe da preživi bez ikakve stvarne podrške.
Objasnila mi je da je tog jutra kada se srušila bila potpuno preplavljena emocijama. Neprestano je razmišljala o našem razvodu i o tome kako je doživela neuspeh u onome što je smatrala najvažnijim odnosom u svom životu. Donela je katastrofalnu odluku samo zato što u tom trenutku više nije znala kako da zaustavi talas panike koji ju je gušio. Njen glas je dok je to izgovarala bio zastrašujuće miran, što je celu situaciju činilo još gorom. To nije bila ona Rebeka koju sam mislio da poznajem. Preko puta mene je sedela žena koja se tiho i neprimetno raspadala na komade, dok sam ja stajao tik pored nje, primećujući samo njenu emotivnu distanciranost. Nisam izdržao, pa sam je upitao zašto mi ništa od toga nije rekla i zašto je izabrala da kroz sav taj pakao prolazi potpuno sama. Rebeka me je konačno pogledala, a u njenim očima video sam nakupljene godine neopisivog bola i dubokog stida. Priznala mi je da se plašila da ću je ostaviti ako saznam istinu, a onda se uplašila da bih mogao ostati sa njom samo iz sažaljenja. U oba slučaja, verovala je da je gubitak našeg odnosa neizbežan.
Dok je nastavila da govori, naš brak je u mojim mislima počeo da se preslaže i dobija potpuno drugačiji oblik. Emotivna hladnoća za koju sam bio ubeđen da je dokaz da je ljubav nestala, sitne svađe koje su prerasle u nepremostive zidove, njeno iznenadno odbijanje da se viđa sa prijateljima ili izlazi iz kuće – sve je to sada dobilo sasvim novu interpretaciju. Setio sam se jutara kada bi mi rekla da se ne oseća dobro i kada bi ostajala u krevetu satima nakon što bih ja otišao na posao. Tada sam mislio da samo izbegava obaveze i lenčari. Sada sam se zapitao da li su to zapravo bili dani kada je anksioznost činila da joj običan, svakodnevni život deluje kao nemoguća misija. Setio sam se kako sam je pozivao da izađemo sa zajedničkim društvom i kako sam bio frustriran kada bi uvek pronalazila izgovore da ostane kod kuće. Verovao sam da joj više nije stalo do mene i naših prijatelja, a zapravo su joj te društvene situacije bile nepodnošljive i zastrašujuće.
Tiho sam prokomentarisao, više za sebe nego za nju, da su znaci upozorenja sve vreme bili tu, ali da ja jednostavno nisam umeo da ih prepoznam i protumačim na pravi način. Rebeka se tužno osmehnula i dodala da je postala previše vešta u skrivanju svog stanja. Možda čak i previše dobra, jer je lagala sebe da će, ako bude dovoljno dugo glumila da je sve u redu, na kraju zaista početi da se oseća normalno. U tome je ležala najsurovija ironija naše sudbine. Sakrila je svoj nepodnošljivi bol kako bi zaštitila naš brak, ali je upravo to skrivanje uništilo svaku bliskost i povezanost među nama. Živeo sam sa osobom koja se davila u sopstvenom umu, ali je ona naučila da tone toliko tiho i bez glasa da ja nikada nisam pružio ruku da je spasim.
- Dok sam sedeo u toj sumornoj bolničkoj sobi, ogroman osećaj krivice spustio se na moja ramena poput teškog tereta. Kako sam uspeo da promašim i previdim toliku patnju osobe koju sam nekada voleo celim svojim bićem? Kako je moguće da sam bio toliko fokusiran na sopstvenu ogorčenost i frustraciju da nisam primetio da ona svakog dana vodi unutrašnji rat na život i smrt? Razmišljao sam o našim sukobima tokom poslednje godine braka. Optuživao sam je da je sebična, da se uopšte ne trudi, da se svesno povlači iz odnosa. Ona bi na to reagovala odbrambenim stavom i još većim distanciranjem, što sam ja tumačio kao neoboriv dokaz da želi da pobegne iz braka. Tek sada sam shvatio da njeno povlačenje nije značilo prestanak ljubavi prema meni, već je to bio njen pokušaj da preživi dok se pretvara da je sve pod kontrolom.
Šapnula je da se potajno nadala da ću primetiti šta se dešava i da je deo nje očajnički želeo da joj postavim pravo pitanje. Međutim, drugi deo nje osećao je olakšanje kada bih ja odustao, jer tada nije morala naglas da prizna koliko je situacija zapravo postala alarmantna i loša. To priznanje me je duboko pogodilo. Sla n mi je tihe signale koje ja nisam razumeo. U trenucima kada joj je bila najpotrebnija podrška, ja sam sedeo sa notesom u rukama i merio njene neuspehe kao supruge, umesto da vidim njenu patnju kao ljudskog bića. Nešto kasnije, doktorka Patricija Čen mi je u privatnom razgovoru objasnila da je Rebeka prošla kroz izuzetno ozbiljnu zdravstvenu krizu i da je prava sreća što je uopšte ostala živa.
Medicinski tim nije morao da tretira samo njeno trenutno stanje srca, već i teške posledice koje je ostavila zloupotreba lekova. Njen oporavak će zahtevati dugotrajan i pažljiv nadzor, ozbiljnu psihoterapijsku negu i, pre svega, stabilan sistem podrške. Doktorka me je otvoreno pitala da li ona ima porodicu ili bliske prijatelje koji bi mogli da budu uz nju, jer će joj stabilna pomoć biti preko potrebna, kako u medicinskom, tako i u emotivnom smislu. Tada sam sa užasom shvatio da zapravo ne znam odgovor na to pitanje. Tokom našeg zajedničkog života, Rebeka se polako udaljila od većine ljudi sa kojima se ranije družila. Ja sam verovao da je to prosto deo promene njenog karaktera kako stari, a zapravo je to bila direktna posledica njene bolesti i ogromnog stida koji je osećala zbog stanja u kom se nalazi.
Prvu noć sam proveo u bolničkoj čekaonici za članove porodice, potpuno nesposoban da se okrenem i odem, iako realno nisam imao nikakav pravni ili formalni razlog da budem tamo. Bili smo zakonski razvedeni i ona više nije bila moja obaveza. Pa ipak, žena koja je ležala u tom bolničkom krevetu nije bila samo moja bivša supruga, već osoba koju sam iskreno voleo i čiju patnju nisam uspeo da prepoznam onda kada je to moglo da promeni tok naše istorije. Tokom narednih nekoliko dana, kako je Rebeka fizički jačala, počeli smo da vodimo razgovore koje je trebalo da obavimo godinama ranije. Ispričala mi je o svom prvom velikom paničnom napadu koji je doživela još tokom druge godine našeg braka i kako je samu sebe ubedila da je to samo prolazna reakcija na povećan stres.
- Opisala mi je kako su sasvim obične, svakodnevne stvari, poput odgovaranja na telefonske pozive, odlaska u običnu kupovinu namirnica ili prisustvovanja proslavama, postepeno postajale nepremostive i zastrašujuće prepreke. Ponovila je da je stalno govorila sebi kako mora da izdrži samo još jedan dan, pa još jednu nedelju, verujući da će problem, ako se dovoljno dugo bori, prosto nestati sam od sebe. Najveća tragedija u svemu tome bila je činjenica da je adekvatna pomoć bila nadohvat ruke i da je njeno stanje bilo potpuno izlečivo. Međutim, stid, strah i moje sopstveno potpuno neznanje sprečili su je da na vreme potraži pomoć i osloni se na mene.
Rebekin oporavak je zahtevao mnogo više od samih lekova i medicinskih kontrola. Zahtevao je ozbiljnu edukaciju za nas oboje. Počeo sam da prisustvujem njenim terapijskim sesijama gde sam učio o anksioznim poremećajima, mehanizmima zavisnosti, destruktivnoj moći stida i načinima na koje nelečeni mentalni problemi mogu potpuno da razore i najzdravije partnerske odnose iznutra. Doktor Majkl Roberts mi je pomogao da shvatim da većina njenih postupaka tokom braka nije bila svesno odbacivanje mene kao partnera, već jasni simptomi ozbiljne bolesti koja je bujala u tišini. Objasnio mi je da strah od osude okoline često sprečava ljude da potraže pomoć na vreme, nakon čega se stanje logično pogoršava, a strah postaje još paralisaniji, i da je Rebeka bila potpuno zarobljena u tom začaranom krugu.
Kroz te razgovore sa stručnjacima, počeo sam da posmatram naš brak iz njene perspektive. Svaki društveni događaj koji je izbegla, svaka obaveza koju je naizgled zanemarila i svaka naša žučna rasprava koju smo vodili oko njenog ponašanja bili su obojeni anksioznošću koju ona jednostavno nije umela ili smela da izgovori naglas. Takođe sam počeo da uviđam i sopstvenu ulogu u tom destruktivnom obrascu. Moja lična frustracija brzo se pretvarala u oštru kritiku, a te kritike su samo pojačavale njen unutrašnji strah. Iako mi to nikada nije bila namera, svesno ili nesvesno sam pomogao u stvaranju kućnog okruženja u kom je ona osećala još veći pritisak da sakrije svoje pravo stanje.
Oporavak nije bio ni brz ni jednostavan. Bilo je izuzetno teških dana, neočekivanih padova i momenata kada je Rebeka ponovo želela da posegne za starim olakšanjem više nego za bilo čim drugim. Međutim, uporedo sa tim, počele su da se ređaju i male, ali značajne pobede: naš prvi potpuno smiren i iskren razgovor, njena prva prospavana noć uz adekvatnu medicinsku podršku i prva zajednička šetnja bolničkim hodnikom koju nismo morali da prekinemo na pola puta zbog iznenadnog napada panike. Postao sam njen oslonac i zaštitnik na način na koji to nisam umeo da budem dok smo bili u braku. Odlazio sam sa njom na preglede, pomagao joj da zapiše i zapamti pitanja za lekare i trudio se da naučim što više o procesu oporavka. To je bilo neverovatno iscrpljujuće za nas oboje, ali je u isto vreme bilo i potpuno iskreno. Konačno smo počeli da vidimo jedno drugo kao stvarne osobe sa vrlinama i manama, a ne kroz prizmu uloga koje smo neuspešno igrali u našem propalom braku.
- Pola godine nakon tog prvog dramatičnog odlaska u bolnicu, Rebeka i ja smo uspeli da izgradimo odnos koji je bio potpuno drugačiji od svega što smo ranije delili. Nismo uopšte pokušavali da popravimo ili vaskrsnemo naš emotivni i ljubavni odnos, jer je to poglavlje naše istorije bilo definitivno i nepovratno završeno. Umesto toga, fokusirali smo se na stvaranje nečeg sasvim novog: iskrenog prijateljstva zasnovanog na apsolutnoj istini, dubokom saosećanju i zajedničkoj posvećenosti njenom potpunom izlečenju. Pronašla je odličnu terapeutkinju koja je bila specijalizovana upravo za anksiozne poremećaje i počela redovno da posećuje grupe podrške gde je imala priliku da razgovara sa ljudima koji su prolazili kroz identične životne drame. Polako, ona stara Rebeka koju sam nekada davno upoznao počela je da se vraća, ali je u isto vreme bila i potpuno nova osoba. Postala je znatno iskrenija prema sebi, svesnija svojih limita i daleko manje spremna da se krije iza lažne maske savršenstva.
Jednog popodneva, dok smo šetali parkom u blizini njenog novog stana, rekla mi je da je provela previše godina u paničnom strahu da će ljudi shvatiti da je slomljena, a da sada veruje da je upravo to dugogodišnje pretvaranje da je sve u redu ono što čoveka na kraju zaista i definitivno slomi. Njen put ka izlečenju nije bio savršen niti linearan. Neki dani su i dalje bili neopisivo teški i sivi, a anksioznost bi povremeno ponovo pokucala na njena vrata. Međutim, velika razlika je bila u tome što je sada imala adekvatne alate za borbu, stručno vođenu terapiju i ljude koji su znali punu istinu o njenom stanju. Više nije morala da glumi zdravlje i sreću pred svetom koji je okružuje.
Kada danas pogledam unazad, jasno vidim koliko smo velikih šansi propustili. Naučio sam lekciju da mentalni problemi mogu ostati potpuno nevidljivi čak i onim ljudima koji žive pod istim krovom i provode najviše vremena sa obolelim. Rebeka jeste postala vrhunski stručnjak u skrivanju svojih simptoma, ali ja sam bio taj koji je morao da postavi bolja i dublja pitanja. Morao sam da primetim suptilne promene u njenom ponašanju umesto što sam te promene samo nemo komentarisao i zamerao joj ih. Shvatio sam da nelečeni problemi sa mentalnim zdravljem nikada ne utiču samo na osobu koja od njih pati, već imaju moć da potpuno preoblikuju i deformišu celokupan partnerski odnos. Nemajući predstavu o tome šta se zapravo dešava iza zatvorenih vrata njenog uma, ja sam sve naše probleme svaljivao na nedostatak njenog truda i volje, dok je stvarni, duboki problem bio bol sa kojim nijedno od nas dvoje nije znelo kako da se suoči na pravi način.
Danas smo Rebeka i ja pre svega dobri prijatelji. Ona se nalazi u stabilnom procesu oporavka već više od godinu dana. Svoju anksioznost uspešno drži pod kontrolom uz pomoć redovne psihoterapije, stručnog medicinskog vođenja i kruga bliskih ljudi koji znaju celu njenu priču. Vratila se svom poslu na znatno zdraviji i uravnoteženiji način i polako je uspela da obnovi pokidane odnose sa ljudima koje je u trenucima najveće krize i stida odgurnula od sebe. Ova situacija je duboko promenila i mene kao ličnost. Sada obraćam znatno više pažnje na ljude oko sebe, pažljivije slušam i postavljam mnogo bolja pitanja. Kada primetim da se nečije ponašanje naglo ili neobjašnjivo promeni, trudim se da se zapitam šta se to zapravo dešava ispod površine i kroz kakve bitke ta osoba možda prolazi, pre nego što donesem preuranjen zaključak o njenim namerama ili karakteru.
- Ona razdiruća krivica koju sam u početku osećao vremenom je prerasla u svesnu i čvrstu posvećenost da budem maksimalno prisutan i empatičan u svim svojim odnosima sa ljudima. Svestan sam da ne mogu da vratim vreme unazad i ispravim greške iz našeg braka, ali mogu da dozvolim tom teškom iskustvu da me učini znatno saosećajnijim, svesnijim i spremnijim da otvoreno i bez predrasuda govorim o temama mentalnog zdravlja. Kraj našeg braka je zapravo bio neophodan i neizbežan korak. Bili smo previše oštećeni i slomljeni višegodišnjim nerazumevanjem, optužbama i teškom tišinom da bismo ikada više mogli da izgradimo zdrav i funkcionalan emotivni život u dvoje. Međutim, spoznaja pune istine o Rebekinoj borbi naučila me je da ljubav može da poprimi najrazličitije oblike. Ponekad iskreno voleti nekoga znači podržavati njegovo lečenje i oporavak sa distance, bez ikakvog sebičnog očekivanja da ponovo postanete centar ili glavni glumac u njegovom životu.
Rebekina zdravstvena kriza nas je oboje naterala da se konačno pogledamo u ogledalo i suočimo sa istinama koje smo godinama uspešno izbegavali. Njena hrabra odluka da se pogleda u oči sa svojom anksioznošću i zavisnošću označila je početak njenog novog života, dok je moje prihvatanje sopstvenih propusta i slepila označilo početak mog ličnog unutrašnjeg rasta. Često u razgovorima umemo da se zapitamo koliko bi stvari bile drugačije da smo imali snage da ovako iskreno razgovaramo dok smo još uvek nosili burme na rukama. Ipak, verujem da tada jednostavno nismo bili spremni za to. Bili smo previše zauzeti grčevitim pokušajima da održimo iluziju i dokažemo da je sa brakom sve u najboljem redu da bismo imali hrabrosti da priznamo koliko oboje zapravo patimo i krvarimo iznutra.
Ta hladna bolnička soba iz korena je izmenila naše sudbine. To je bilo mesto na kom sam konačno saznao da je žena za koju sam verovao da je poznajem do srži zapravo vodila epske bitke koje ja nikada nisam uspeo da vidim. Tamo sam naučio najvažniju lekciju: odnosi među ljudima ne propadaju uvek zbog nedostatka ljubavi, već znatno češće zbog potpunog odsustva razumevanja i empatije. Vremenom je Rebekina lična priča postala i sastavni deo mog javnog angažmana na podizanju svesti o važnosti mentalnog zdravlja. Počeo sam redovno da govorim na lokalnim tribinama i humanitarnim događajima o prvim znacima upozorenja, razornoj moći stida i ključnoj važnosti stvaranja bezbednog okruženja u kom ljudi mogu bez straha od osude da zatraže pomoć. Shvatio sam da mentalna bolest nema nikakve veze sa slabošću karaktera i da ona uopšte ne bira svoje žrtve na osnovu toga koliko je neko inteligentan, uspešan, finansijski situiran ili profesionalno ostvaren.
- Rebekina lavovska borba za oporavak postala je moja najveća inspiracija, ne samo zato što je uspela da preživi tu strašnu noć, već zato što je nakon svega izabrala apsolutnu istinu kao svoj jedini putokaz. Ponovo je izgradila svoj život na temeljima iskrenosti umesto na starom skrivanju, a svoju tešku priču počela je nesebično da koristi kako bi pomogla drugima da shvate da nisu sami u svom mraku. Razvod za koji sam bio ubeđen da predstavlja definitivan i mračan kraj naše zajedničke priče ispostavio se kao samo jedno poglavlje u znatno većoj i važnijoj knjizi koja govori o lečenju, ličnom sazrevanju i pronalaženju jedne potpuno nove, čistije vrste ljubavi. Nismo uspeli da spasimo naš brak, ali smo na tom dugom i trnovitom putu na neki način uspeli da spasimo jedno drugo.
Najvažnija i najdublja životna saznanja često nam dolaze tek onda kada poverujemo da je priča definitivno završena i da je zavesa spuštena. Ponekad pravo razumevanje stigne prekasno da bi sačuvalo ono što smo u svojoj sebičnosti želeli, ali stigne tačno na vreme da odbrani ono što je znatno važnije: našu ljudskost, našu sposobnost da učimo na sopstvenim greškama i našu trajnu spremnost da brinemo jedni o drugima kroz najmračnije i najizazovnije trenutke koje nam život donosi. Druga šansa za život koju je Rebeka dobila tog oktobarskog jutra postala je ujedno i moja druga šansa da konačno shvatim šta zaista znači biti nekome stvarna, iskrena i bezuslovna podrška. Brak koji smo trajno izgubili zamenjen je nečim znatno tišim, stabilnijim, poštenijim i trajnijim: neraskidivom vezom koja je izgrađena na tome što vidimo jedno drugo u pravom svetlu, prihvatamo unutrašnje borbe onog drugog i svesno biramo da ostanemo tu jedno za drugo, ne više kao muž i žena, već kao dva ljudska bića koja su iskreno posvećena dobrobiti i miru onog drugog.
