U današnjem članku govori se o sudbini Milke Perić, žene iz Udbine u Hrvatskoj, čiji je život od detinjstva bio obeležen gubicima, bolom i borbom.
- Njena priča nije samo lična tragedija, već i slika koliko sudbina ume biti surova prema onima koji odaberu da ostanu verni sebi i svom zavičaju, ma koliko ih život lomio.Milka je veoma rano izgubila ono što je za svako dete najvažnije – majku. Već sa trinaest godina ostala je bez glavnog oslonca, a ubrzo je otac našao novu suprugu, što je dodatno udaljilo Milku od porodične topline. Sa šesnaest godina počela je da radi u pilani, zahvaljujući svom izuzetnom rukopisu. Iako su je tada opisivali kao izuzetno lepu devojku koja je volela da nosi crveno, sudbina joj je ubrzo pripremila udarac koji je promenio ceo njen život.
Na radnom mestu doživela je nesreću kada joj je mašina zahvatila kosu i počupala je. Taj trenutak bio je prekretnica: izgubila je ne samo deo kose, već i deo razuma. Od tog dana, Milka je počela da nosi kape, jednu preko druge, i to je postao njen prepoznatljiv znak. Te kape nisu bile samo komad odeće, već štit i uteha, način da se odbrani od sveta koji je prema njoj bio surov i nemilosrdan.
Godine su prolazile, a Milka je sve dublje tonula u siromaštvo i usamljenost. Dobila je prevremenu penziju i živela u napuštenim kućama bez vode i struje. Postala je samotnjak i počela da skuplja predmete koje su drugi odbacivali. Uprkos svemu, ostala je privržena rodnom mestu i nikada nije želela da napusti Udbinu, čak ni tokom rata i Oluje. Na kratko je otišla u Banju Luku, ali se ubrzo vratila. Za nju je rodni kraj bio važniji od sigurnosti i boljeg života negde daleko.
- Snimatelj Robert Labrović bio je taj koji je Milku približio javnosti. Njegovi video zapisi na YouTube kanalu pokazali su svetloj i mračnoj strani njene ličnosti. U tim trenucima moglo se videti kako se u njoj smenjuju bes, ogorčenost, ali i retki trenuci radosti kada bi imala priliku da nekome plati kafu. Uprkos bedi, Milka nikada nije izgubila tu potrebu da drugome pruži ono malo što ima.
Njena priča postala je viralna zahvaljujući izjavama koje su se širile internetom, poput rečenice: „Sunce me gleda, ono me ruši!“ I dok su se mnogi smejali, malo njih je zastalo da se zapita šta stoji iza te rečenice i zašto je ta žena završila na ulici.
Milka je imala braću i sestru, ali se pretpostavlja da su oni tokom rata otišli u Srbiju, dok je ona ostala sama. Često je spominjala majku, oca i maćehu, kroz uspomene koje su joj i dalje bile bolne. Tokom poslednjih decenija, menjala je nekoliko napuštenih kuća, odbijala je odlazak u dom, jer se bojala da će izgubiti i ono malo prihoda od penzije. Radnici doma donosili su joj hranu, ali je Milka više volela da sama odlučuje kako će preživeti.
Posebno je zanimljivo da je kao mlada devojka imala trenutke slave – na jednom sajmu u Zagrebu radila je kao hostesa za švajcarsku firmu i dobila poklon sat. To svedoči o tome koliko je sudbina mogla da joj pruži, a zatim sve da joj oduzme.
- Njeni video zapisi postali su mesto gde su se ljudi divili njenoj istrajnosti, ali i tugovali zbog njene samoće. Poslednjih godina života dobijala je pakete, pisma i novčanu pomoć od ljudi koji su je upoznali preko interneta. Ipak, ostala je ista – više je volela da plati kafu drugome nego da njoj neko pomogne. To je bila njena borba protiv usamljenosti i dokaz da je u njoj i dalje živela iskra ljudske topline.
Milka Perić sahranjena je u porodičnoj grobnici u svom selu Tolići, u opštini Udbina. Umrla je tiho, sama, baš kao što je i živela, ali sećanje na nju ostaje kao podsetnik da iza svake priče koja na prvi pogled izgleda čudno ili smešno, stoji ljudska sudbina prepuna bola, borbe i izgubljenih snova.
Njena životna priča nije samo priča o jednoj ženi, već i o tome kako društvo ume da zaboravi one koji najviše pate. Milka je ostala verna svom kraju, ostala je lokalpatriota iako je imala mogućnost da ode. Njen život i smrt nose poruku da su i u najsurovijim uslovima ljudi sposobni da pokažu dostojanstvo, upornost i nesebičnost.
