U današnjem članku govori se o jednoj od najosetljivijih i najdubljih tema ljudskog života odnosu između roditelja i dece, posebno kada godine donesu promene i kada očekivanja počnu da se sudaraju sa realnošću.
- Svi negde duboko u sebi nosimo nadu da će starost biti ispunjena toplinom i prisutnošću dece, da će nas posetiti, nazvati, doneti poklon ili jednostavno pokloniti vreme. Postoji gotovo nepisani dogovor u našoj svesti: “Bio sam tu za tebe dok si bio mali, ti ćeš biti tu za mene kada ostarim.” Međutim, život često ispiše drugačiji scenario.
Deca odlaze. Nekada fizički, odlaskom u drugi grad ili drugu zemlju, nekada emocionalno, ostajući prisutna samo formalno, ali bez dubljeg povezivanja. Iako to roditelji ponekad doživljavaju kao nezahvalnost, istina je često složenija – blizina može boleti. Reči, pogledi, stavovi i sitne osude koje se nakupljaju tokom godina mogu stvoriti zidove tamo gde su potrebni mostovi. Kada se reč pretvori u kamen, a kontrola u pritisak, deca mogu početi da osećaju odbojnost i udaljenost, pa na kraju odluče da se povuku.
Ovakva dinamika nije retkost, a primer iz Hrvatske to jasno ilustruje. Supružnici Krunoslava i Franjo Šimpović odlučili su da se javno odreknu svog sina, i to preko novina. Ovaj potez šokirao je javnost jer je retko videti roditelje koji tako otvoreno prekidaju vezu sa sopstvenim detetom. Njihov sin, tada 45-godišnjak, već četiri godine nije dolazio kod roditelja, a situacija je otišla toliko daleko da su i unuci prestali da viđaju bake i deku.
Roditelji su izjavili da im je sin još tokom studija znao upućivati uvrede, a da su za njega bili dobri samo onda kada mu je bio potreban novac. Nakon njegovog braka odnosi su se, po rečima majke, dodatno pogoršali. U početku je snaja bila u dobrim odnosima s njima, ali kasnije se sve promenilo. Svaki telefonski razgovor završavao se uvredama, a kada bi roditelji otišli u posetu, sin i snaja činili su sve da ih odvoje od unuka.
- Za Krunoslavu i Franju, to je bilo previše. Njihova bol i osećaj odbačenosti kulminirali su u odluci da se sina i snaje pravno i javno odreknu. Izjavili su da žele da ih i formalno “izbrišu” iz svog života. Posebno su naglašavali da ih unuci vole i da su sa njima imali divne trenutke, ali da su im deca sistematski branila kontakt, pa čak širila neistine da bake i deke žive u Americi.
- Krunoslava je otvoreno priznala da su uvrede sina bile toliko teške da je često plakala ceo dan. Dodala je i da je osećaj nemoći postao neizdrživ, jer svaki pokušaj da održe vezu sa unucima završavao je neuspehom. Iz njihove perspektive, jedini izlaz bio je da javno okončaju odnos.
Sa druge strane, njihov sin reagovao je potpuno drugačije. Na pitanje o postupku roditelja odgovorio je kratko, navodeći da mu je cela situacija smešna i da nema potrebe da daje bilo kakve ozbiljnije komentare. Njegov stav deluje ravnodušno, što dodatno osvetljava jaz između roditelja i deteta – dve strane koje dele istu krv, ali potpuno drugačiji doživljaj iste stvarnosti.
Ovaj slučaj jasno prikazuje koliko porodični odnosi mogu biti složeni. Na jednoj strani stoji očekivanje roditelja da će im deca uzvratiti pažnju i brigu u starosti, a na drugoj deca koja osećaju teret prošlosti, neizgovorene zamerke, kontrolu ili nerazumevanje. Kada se povrede i nerazrešeni konflikti nagomilavaju, dolazi do tačke pucanja.
Ono što je posebno bolno jeste činjenica da su u središtu ovakvih sukoba često unuci, koji postaju taoci nesuglasica između roditelja i njihove dece. Ljubav i povezanost između generacija, koja bi trebalo da bude prirodna i čista, postaje narušena i ograničena.
- Iako se čin roditelja koji su se javno odrekli sina može činiti drastičnim, on istovremeno govori o dubini njihove tuge. Za mnoge roditelje, ideja da ih dete odbacuje deluje nepodnošljivo, gotovo kao lični poraz. Sa druge strane, deca često smatraju da imaju pravo da se zaštite od onoga što doživljavaju kao toksične obrasce ponašanja.
Na kraju, ovaj primer nas podseća da su odnosi među najbližima krhki i da zahtevaju pažnju, strpljenje i međusobno razumevanje. Ako se mostovi ne grade na vreme, ako se reči ne biraju pažljivo i ako nema spremnosti da se sagleda tuđa perspektiva, onda dolazi do udaljavanja koje teško može da se ispravi.
U današnjem članku osvetljava se bolna istina: ljubav između roditelja i dece nije uvek dovoljna sama po sebi. Potrebna je i sposobnost da se prihvati različitost, da se pokaže poštovanje i da se neguje povezanost kroz godine. Jer jednom kada se izgubi, ni javne izjave ni formalne odluke ne mogu vratiti ono što je već izgubljeno – poverenje i toplinu koje porodica treba da pruža.
