U današnjem članku prisjećamo se glumačke legende Rada Markovića, čoveka koji je obilježio filmsku i pozorišnu scenu bivše Jugoslavije i čije ime i danas sa poštovanjem izgovaraju ljubitelji kinematografije.
- Iako je od njegove smrti prošlo već petnaest godina, njegove uloge, kao i lična priča, ostale su duboko urezane u kolektivnom pamćenju. Marković nije bio samo vrsni glumac, već i simbol jedne epohe, umetnik čiji je život bio ispunjen i profesionalnim uspesima i emotivnim previranjima.
Rade Marković je tokom karijere izgradio status jednog od najcenjenijih glumaca regiona. Publika ga je obožavala zbog sposobnosti da tumači širok spektar likova, od junaka i ratnika do običnih ljudi suočenih sa životnim nedaćama. Njegova harizma i prepoznatljiv glas učinili su da mnoge uloge ostanu neizbrisive, pa se i danas s posebnom emocijom spominju filmovi u kojima je igrao. Međutim, iza velikog glumca krio se i čovek čiji je privatni život često bio u centru pažnje javnosti.
Marković je najpre bio u braku sa čuvenom glumicom Oliverom Marković, sa kojom je dobio sina Gorana Markovića, kasnije jednog od najpoznatijih i najcenjenijih reditelja u srpskoj i jugoslovenskoj kinematografiji. Njihov brak bio je spoj dvoje umetnika koji su snažno uticali na razvoj pozorišta i filma, ali su se s vremenom njihovi putevi razdvojili. Ipak, iz tog odnosa ostao je trag u vidu sina Gorana, koji je nasledio očevu strast prema umetnosti, ali ju je usmerio iza kamere.
Nakon razvoda, Rade je ponovo pronašao ljubav. Sa drugom suprugom Lidijom, u sedmoj deceniji života, dobio je ćerku Lenku. Njeno rođenje unelo je posebnu radost u njegove kasnije godine, ali i iznenadilo javnost, jer je bilo neobično da glumac u tim godinama postaje otac. Uprkos razlici u godinama, njihova porodica funkcionisala je skladno, a Rade je često govorio o odnosu sa decom. U jednoj od svojih izjava, prisetio se kako je Goran u šali izračunao da njih troje zajedno imaju dvesta godina, aludirajući na veliku razliku u generacijama. Rade je s osmehom prepričavao te trenutke, ističući da se Lenka dobro snalazi i da odrastanje u takvim okolnostima za nju nije bilo teško.
Govoreći o roditeljstvu, Rade je naglašavao da nikada nije bio strog otac, ali da je osećao veliku brigu za svoju ćerku zbog, kako je govorio, „džungle na beogradskim ulicama“. Istovremeno, pokazivao je ponos zbog njenog karaktera, navodeći da je reč o odgovornoj devojci koja ume da stoji iza svoje reči. Sa druge strane, isticao je i ponos zbog sina Gorana, čiji rediteljski rad je smatrao posebnim jer je umeo da na jedinstven način posmatra svet. Njih dvojica su čak i sarađivali, a Rade je ponekad dobijao uloge koje mu Goran u početku nije ni namenio, poput uloge u kultnom filmu „Variola Vera“.
- Kada se govori o njegovoj umetničkoj zaostavštini, lista filmova u kojima je igrao gotovo da nema kraja. Publika ga pamti po ostvarenjima kao što su „Šolaja“, „Povratak otpisanih“, „Majstori, majstori“, „Variola Vera“, „Nacionalna klasa“, „Diverzanti“, „Valter brani Sarajevo“, „Sutjeska“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“, „Ubistvo s predumišljajem“ i mnogi drugi. Svaki od ovih filmova nosi pečat epohe u kojoj je nastao, a Rade je svojim talentom davao život likovima koji su do tada postojali samo na papiru. Njegova gluma bila je prirodna, uverljiva i prožeta emocijom, zbog čega je uspevao da osvoji i kritiku i publiku.
Njegova karijera trajala je decenijama, ali ono što ga je izdvajalo nije bila samo dugovečnost, već i stalna spremnost da se menja i prilagođava novim zahtevima umetnosti. Igrao je u ratnim filmovima, komedijama, dramama i televizijskim serijama, a svuda je donosio autentičnost. Na taj način, postao je simbol glumačkog umeća i profesionalizma.
Nažalost, poslednje godine života nisu bile lake. Tokom letovanja u Hrvatskoj 2010. godine, iznenada mu je pozlilo. Hitno je hospitalizovan u bolnici u Zaboku, gde je ubrzo i preminuo. Njegova smrt označila je kraj jedne velike ere, ali i trenutak kada je publika shvatila koliki je značaj imao u kulturnom životu bivše Jugoslavije i Srbije. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu, što je priznanje rezervisano za one koji su svojim radom ostavili dubok trag u istoriji i kulturi.
Iako ga nema već petnaest godina, uspomena na Rada Markovića i dalje živi. Njegove uloge se i dalje emituju, analiziraju i proučavaju, a mladi glumci ga spominju kao uzor. Porodica, sin Goran i ćerka Lenka, nastavili su da čuvaju uspomenu na njega, svaki na svoj način – Goran kroz film, a Lenka kroz život koji nosi pečat toga da je ćerka čoveka koji je obeležio jedno vreme.
U današnjem članku podsećamo se da je Rade Marković bio mnogo više od glumca – bio je umetnik, roditelj, prijatelj, ali i simbol jedne epohe u kojoj je film imao posebnu moć da oblikuje društvo. Njegova priča govori o ljubavi prema umetnosti, porodici i životu, a njegova dela ostaju da nas podsećaju da istinski velikani nikada ne odlaze, već zauvek ostaju prisutni kroz ono što su stvorili.
