U današnjem članku govori se o životu i stvaralaštvu Duška Trifunovića, jednog od najpoznatijih pesnika sa prostora bivše Jugoslavije, čije su pesme pevali milioni ljudi, često i ne znajući ko je autor tih stihova.
- On se nikada nije gurao u prvi plan, niti je tražio pažnju javnosti. Za njega su najveću vrednost imale duhovne, a ne materijalne stvari, jer je verovao da je duša ono što čoveka čini istinskim i večnim.
Rođen je 13. septembra 1933. godine u selu Sijekovac kod Broda, u skromnoj porodici. Iako je završio bravarski zanat i dugo radio u fabrici vagona, pesme je pisao krišom, gotovo stidljivo, kao da je želeo da ih sačuva od sveta dok ne sazri trenutak da budu objavljene. Prvu pesmu napisao je nakon povratka iz vojske, a sa samo 24 godine preselio se u Sarajevo, grad u kojem je započeo ozbiljniji književni put. Već sledeće godine objavio je svoju prvu zbirku, a kasnije je upisao i završio studije književnosti.
Njegov talenat ubrzo je postao prepoznat, pa je nakon objavljivanja više zbirki pesama dobio posao na Televiziji Sarajevo kao urednik omladinskog programa. Tamo je davao prostor mladim muzičarima, naročito predstavnicima tadašnje sarajevske rok scene. Osim uređivanja emisija poput „Šta djeca znaju o zavičaju“, sarađivao je i sa najvećim muzičkim imenima tog vremena. Upravo ta saradnja donela mu je besmrtnost.
Naime, kada je počeo da piše tekstove za grupu „Bijelo dugme“, nastali su neki od najvećih rok hitova regiona: „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Glavo luda“ i mnoge druge. Ova saradnja bila je revolucionarna, jer do tada niko nije mogao zamisliti da jedan afirmisani pesnik piše stihove za rok bend. Kasnije je sarađivao i sa grupama „Indeksi“, „Teška industrija“, kao i sa pevačima poput Zdravka Čolića, Nede Ukraden, Jadranke Stojaković i Arsena Dedića. Njegovi stihovi pretočeni u muziku do danas se pevaju, prenoseći emocije generacijama.
- Trifunović je tokom života objavio više od 85 knjiga, mahom poezije, ali i nekoliko romana. Oko tri stotine njegovih pesama je komponovano i snimljeno. Uprkos tolikom stvaralaštvu i popularnosti, živeo je vrlo skromno, gotovo asketski. Njegov bratanac Darko više puta je naglašavao da Duško nikada nije želeo da naplati svoje pesme, da nije mario za materijalne stvari i da je svesno izabrao jednostavan život. Njegov krevet bila je stara škrinja sa ćilimima, a umesto računara koristio je pisaću mašinu koja mu je davala ritam pri pisanju.
Posebno je bio blizak sa Arsenom Dedićem, a među izvođačima koje je voleo isticao je Vajtu. Poslednja njegova pesma koju je otpevao poznati pevač bila je „Ima nešto u tom’ što me nećeš“, koju je poverio Željku Joksimoviću. Iako se kasnije žalio da su stihovi delimično izmenjeni, ipak je bio zadovoljan što je nova generacija nastavila da nosi njegovu poeziju kroz muziku.
- Mnogi najlepši stihovi nastali su u vozu. Dok su se točkovi kotrljali i pragovi udarali, ritam puta pomagao mu je da u glavi slaže stihove. Njegov bratanac je objašnjavao da ti putni trenuci nisu znak siromaštva, već poseban stvaralački ritual. Vozovi su mu pomagali da uđe u svoj unutrašnji svet i pretoči osećanja u poeziju.
Ratne godine donele su mu velike gubitke. Kada je izbio rat u Bosni, napustio je Sarajevo i u Beograd stigao samo sa ključem od svog zapaljenog stana. Govorio je da je time izgubio deo sebe, jer je u plamenu nestao rukopis knjige koja je trebalo da zaokruži njegov opus. Ipak, nije želeo luksuz, niti nove stanove – odlazio je kod prijatelja i nastavio da piše. Odbio je čak i političke ponude koje su mu stizale, jer je ostao veran svom svetu – svetu poezije.
Kasnije godine proveo je u Novom Sadu. I u najtežim trenucima nalazio je utehu u tome što su njegovi stihovi pevali deseci hiljada ljudi. To mu je davalo snagu i podsećalo ga da je njegovo delo pronašlo put do naroda. Govorio je da su mu baš ti trenuci spasili život od očaja, jer je shvatio koliko je ljudi pronašlo smisao u njegovim pesmama.
Preminuo je 28. januara 2006. godine. Po sopstvenoj želji, sahranjen je u Sremskim Karlovcima, na brdu Čerat. Njegovi najbliži pričali su da je bio srčani bolesnik, ali da nije želeo da se leči. Njegov odlazak pratile su simbolične slike na nebu, kada se od tragova aviona pojavio znak beskonačnosti. Kao da je time obeleženo da će njegova poezija živeti zauvek.
Duško Trifunović je ostao zapamćen kao čovek koji je odbacio materijalne vrednosti i posvetio se onome što je smatrao najdragocenijim – stvaranju. Njegove pesme su most između sveta realnog i sveta pesnika, između ovozemaljskog i onog nedokučivog. Bio je pesnik koji je dao sve od sebe, a zauzvrat tražio samo jedno – da njegove reči pronađu put do ljudi i ostanu zauvek u njihovim srcima.
