U današnjem članku razmotrićemo jedno od najdubljih pitanja ljudske prirode: zašto čovek, ma koliko imao, uvek teži da ima još više? Od davnih vremena pa sve do današnjice, ovo pitanje se postavlja u različitim oblicima.
- Bogati ljudi, umesto da se zaustave i budu zadovoljni, često nastavljaju da gomilaju, dok obični smrtnici jedva uspevaju da obezbede osnovne potrebe. Ovaj paradoks ljudske žeđi za posedovanjem može se razumeti kroz učenja Crkvenih otaca, a posebno kroz misli Svetog Jovana Zlatousta, koji je duboko promišljao o prirodi pohlepe i njenom dejstvu na ljudsku dušu.
On je pohlepu nazivao bolešću srca i duše. Nije to samo obična želja za novcem, već stanje koje iznutra izjeda čoveka. Kao što rana ne može da zaraste dokle god iz nje ističe gnoj, tako ni čovek ne može da pronađe mir dok ne zaustavi lanac nezasitih želja. Zlatousti je upozoravao da ni davanje milostinje neće izlečiti dušu ako se u njoj i dalje krije plamen pohlepe, jer je to strast koja ne poznaje granice.
Pohlepa ne obuhvata samo novac. Čovek može biti pohlepan i za hranom, slavom, moći ili bilo kojom drugom stvarima koje prevazilaze ono što mu je istinski potrebno. Kada se pređe granica koju je Bog postavio ljudskim potrebama, želja se pretvara u razarajuću strast. Zlatousti naglašava da nije greh samo otimanje tuđeg, već i uskraćivanje onome kome je pomoć neophodna. Čovek koji ima, a ne deli, jednako je podložan osudi kao i onaj koji prisvaja nepravedno.
U današnjem svetu bi se ovakva pojava mogla nazvati nezasitošću. Moderni psiholozi govore o osećaju praznine koji tera ljude da neprestano žele više. Ali Zlatousti ide dublje od toga – on pokazuje da nezasitost ne donosi mir, već beskonačan nemir. Duša pohlepnog čoveka liči na uzburkano more: stalno nemirna, stalno u strahu, stalno nezadovoljna. Bogati ljudi, govorio je, ne uživaju istinski u onome što imaju, već su više unesrećeni onim što im nedostaje. Njihova radost je mala, ali njihova tuga zbog onoga što još nisu stekli – ogromna.
- Ova unutrašnja dinamika pohlepe vodi ka unutrašnjoj praznini. Čovek koji robuje želji za posedovanjem ne može da se okrene Bogu, jer je njegovo srce zauzeto zemaljskim stvarima. Onaj ko teži Nebeskom carstvu prezire pohlepu i oslobađa se njenih okova, dok pohlepni ostaje zarobljen. Zlatousti jasno ističe da pohlepan nikada ne može biti sit – što više ima, to više želi. Takav čovek često postaje gori i od zveri, jer ga unutrašnja praznina tera na postupke koji ruše i njega i druge.
- Još jedan od njegovih dubokih uvida jeste da i najmanja nepravda u sticanju može da pokvari celo bogatstvo. Ako je makar deo imanja stečen na nečist način, sve postaje obeleženo tom nepravdom. Pohlepa je poput kvasca koji kvari celo testo – jednom kad se uvuče u srce, ona obuzima sve, i pravedno i nepravedno, i čisto i nečisto. Takva nezasitost je znak zverstva, a ne ljudskosti.
U današnjem vremenu, kada je materijalizam postao jedno od glavnih obeležja društva, ove reči odzvanjaju snažnije nego ikad. Ljudi često veruju da će sreću pronaći u gomilanju bogatstva, u stalnom traganju za još jednim uspehom, još jednom stvari, još jednim dokazom svoje moći. Međutim, prava istina je da pohlepa nikada ne dopušta da čovek bude zadovoljan. Ona uvek traži novo, podstiče strah od gubitka i stvara nezadovoljstvo.
Ako pogledamo savremenog čoveka, primetićemo da se njegova borba malo razlikuje od onoga o čemu je govorio Zlatousti. Stalna trka za profitom, žeđ za slavom na društvenim mrežama, potreba da se uvek ima više od drugih – sve su to samo novi oblici stare bolesti. Iza njih se krije ista unutrašnja praznina koja se ne može popuniti materijalnim stvarima.
Rešenje, kako uči Zlatousti, leži u tome da se čovek okrene pravim vrednostima. Kada prestane da gleda na bogatstvo kao na cilj i počne da ga vidi samo kao sredstvo za dobro, tada oslobađa dušu od okova. Milostinja, pravednost i umerenost postaju lek protiv pohlepe. A najvažnije – vera i okretanje ka Bogu vraćaju čoveku mir i ispunjenje koje nikakvo bogatstvo ne može pružiti.
Možda upravo u tim drevnim rečima leži odgovor na pitanje zbog čega neko ko ima više stalno želi još više. Ne radi se o tome da svet nema dovoljno da zadovolji sve ljude, već o tome da pohlepa ne dopušta nikome, ma koliko imao, da ikada bude istinski zadovoljan.
