U današnjem članku govorićemo o izuzetnoj ženi čiji je životni put bio satkan od sportskih pobeda, glamura, ljubavi i strasti.
- Priča o Ljubici Otašević, lepotici iz Gornjeg Milanovca, počinje u teškim vremenima rata, a završava se u raskoši, sa slavom i poznanstvima kakva se retko viđaju. Njeno ime vezivalo se za holivudske zvezde, a njena harizma osvojila je i domaću i svetsku javnost. Bila je žena koja je imala sve – talenat, lepotu i odvažnost – ali i život pun uspona i padova.
Rođena je 2. avgusta 1933. godine u selu Ljutovnica kod Gornjeg Milanovca. Otac joj je bio oficir kraljevske vojske Božidar Otašević, dok je majka Olga rano napustila porodicu. Ljubicu i njenog mlađeg brata podigli su baka i deda. Ratne godine donele su joj odrastanje u oskudici i neizvesnosti. Otac je tokom Drugog svetskog rata bio zarobljen u nemačkom logoru, a po završetku rata odlučio je da ostane u emigraciji u Velikoj Britaniji, odbivši povratak u zemlju u kojoj je zavladao komunizam. To je značilo da je Ljubica, zajedno sa bratom, živela pod nadzorom države, jer deca oficira koji nisu želeli povratak bila su smatrana sumnjivima.
Uprkos svemu, Ljubica je već kao devojka pronašla svoj put. Kada je prvi put gledala košarkašku utakmicu, osetila je da je to njeno prirodno okruženje. Sa 18 godina počela je da igra za „Crvenu zvezdu“ i vrlo brzo postala glavna zvezda ženskog tima. U šest sezona, sa klubom je osvojila šest titula prvaka Jugoslavije. Njena strast i borbenost na terenu bile su besprekorno prepoznatljive. Istovremeno je studirala na Filozofskom fakultetu, balansirajući između akademskih obaveza i sportskog života. Tribine na Malom Kalemegdanu bile su pune, jer svi su želeli da vide mladu sportistkinju čiji je šarm osvajao već pri prvom susretu.
Njen prvi momak bio je Srđan Kalember, sin očeve ratne kolege i poznati košarkaš. Njihova veza trajala je više od tri godine i smatrani su sportskim parom o kome se najviše pričalo u Jugoslaviji. Nakon raskida, Ljubica je nastavila dalje, a ubrzo su je povezivali sa čuvenim fudbalerom Milošem Milutinovićem. Ipak, Beograd joj je postao tesan, pa 1957. godine odlazi u Italiju, a zatim u Englesku, odlučna da zakorači na međunarodnu scenu.
- Sudbina joj je bila naklonjena – u Engleskoj je upoznala predstavnika filmske kuće „Kolumbija“. Zbog neverovatne sličnosti sa Sofijom Loren, angažovali su je kao njenu dvojnicu u filmu Ključ. Taj trenutak otvorio joj je vrata u svet filma i glamura. Vrlo brzo počela je da se druži sa najvećim imenima Holivuda. Među njima se našao i Keri Grant, legenda filma, trideset godina stariji od Ljubice. On se beznadežno zaljubio u nju i oslovljavao je u pismima „mala moja ciganko“. Priča o njihovom odnosu postala je deo urbane legende, a pominje se i kako je u velikoj limuzini došao u Beograd na sahranu njene bake.
- Osim sa njim, Ljubicu su povezivali i sa drugim slavnim glumcima poput Marlona Branda, Šona Konerija i Roberta Evansa. Iako je imala sve preduslove da postane filmska diva, ona nije želela da bude samo lepa žena na platnu. Odbijala je uloge koje su zahtevale provokativne scene, govoreći da „kamera ne voli kao muškarci“. Na taj način pokazala je da je čuvala svoje dostojanstvo i integritet čak i kada je mogla da profitira na slavi.
U Italiji upoznaje Enrika di Portanovu, naslednika bogate naftne dinastije. Udala se za njega i preselila u Hjuston. Život u luksuzu, raskošnim vilama i na putovanjima širom sveta činilo se kao ostvarenje sna. Međutim, brak je trajao svega četiri godine. Kada je otkrila suprugovu prevaru, odmah je podnela zahtev za razvod. Dobila je milionsku nagodbu, koja joj je obezbedila lagodan život i nakon kraha braka.
Uprkos tome što je živela daleko, Ljubica nije zaboravila svoje poreklo. Pamti se kako je pomagala košarkašicama Crvene zvezde, plaćajući im smeštaj u najboljim hotelima tokom evropskih takmičenja. Tokom devedesetih godina, u vreme teških sankcija, slala je i humanitarnu pomoć. Time je pokazala da njena slava i bogatstvo nisu umanjili vezu sa domovinom.
Poslednje godine života provela je mirno u Hjustonu, daleko od reflektora i filmskog sjaja. Umrla je 1998. godine, u 65. godini. Vest o njenoj smrti u Srbiji prošla je gotovo nezapaženo, što govori o tome koliko se njeno ime u domovini nepravedno zaboravilo. Ipak, legenda o „lepotici koja je nadmašila Sofiju Loren i nadigrala životnu utakmicu“ i dalje živi u sećanju onih koji znaju njenu priču.
Život Ljubice Otašević pokazuje kako jedna žena iz malog mesta može da osvoji svet, oslanjajući se na talenat, lepotu i hrabrost. Njen put od devojke koja je igrala košarku na Malom Kalemegdanu do društva sa najvećim zvezdama Holivuda podseća nas da sudbina zna da vodi neočekivanim putevima. Njena priča ostaje primer strasti, borbenosti i dostojanstva, kao i podsetnik da se i u raskoši i u slavi može ostati veran sebi.
