U današnjem članku govori se o životu jedne žene koja je kroz bolna iskustva izgradila neuništivu snagu i naučila kako se boriti sa sudbinom, iako je sudbina prema njoj bila surova.
- Džemila Beganović, žena iz malog mesta Ciljuge kod Živinica, danas ima 76 godina i, uprkos godinama i teškim gubicima, i dalje pronalazi način da u životu vidi smisao. Njena priča je svedočanstvo o istrajnosti, veri i ljubavi, ali i o tihoj samoći koja često obavija stare ljude u poznim godinama.
Džemila je oduvek bila žena koja je umela izdržati sve. Kako sama kaže, „samo što je kamenu vodenici nije mleo“. Najteže joj, ipak, pada to što je njeni unuci retko obilaze. Ne izgovara reči osude, ne traži krivce, ali otvoreno priznaje da je željna svojih, naročito posle bolnog gubitka dece. Upravo u toj tišini i čekanju, svoje utočište pronašla je među ovcama koje gaji. Njene ovce nisu samo izvor hrane ili prihoda, već lek za dušu i tiha uteha u trenucima kad osamljenost pritisne srce. „Bez njih ne bih mogla da živim, moje ovce me održavaju u životu. Imam samo njih i Alaha i nikoga više“, svedoči Džemila.
Iako je rodila troje dece – dva sina i ćerku – njen brak nije doneo sigurnost i toplinu. Naprotiv, bila je u opasnosti po sopstveni život. Muž je završio u ustanovi za mentalno zdravlje, a najstariji sin je spasao majku od tragične sudbine. Uprkos svemu, sama je othranila decu, dajući sve od sebe da im obezbedi ono najpotrebnije. Njeni sinovi i ćerka bili su njen ponos, ali je život imao drugačiji plan.
Tragedija je prva odnela njenog sina koji je poginuo tokom rata u Potočarima. Drugi sin je otišao u Ameriku i tamo, daleko od majčinog doma, preminuo 2017. godine. Njena ćerka Mirsada, zajedno sa mužem i troje dece, nestala je posle rata i godinama joj se gubio svaki trag. Iako je saznala da su u Austriji, nikada nije uspela da uspostavi kontakt. Bol zbog tog nestanka prati je decenijama.
- Posle rata, kada se ponovo moralo kretati od nule, Džemila je pokazala svoju snagu. Sa deset prstiju i uz pomoć snaje, supruge poginulog sina, podigla je novu kuću. Radila je mukotrpno, najviše kroz sadnju krastavaca, i polako stvarala dom. „Sve sam sagradila svojim rukama, a snaja mi je bila velika podrška. Nažalost, i ona je umrla i nije ni dočekala da ovde živi“, govori Džemila. Iako su joj godine prolazile u radu i borbi, njeno srce nije prestajalo da čeka svoje najmilije.
Ćerkin nestanak ostavio je neizbrisiv trag. Zet, za kojeg kaže da joj je bio kao rođeni sin, takođe je nestao sa porodicom. Pričalo se da su u Austriji, ali bilo je teško saznati više. Čak je i sin iz Amerike svake godine pokušavao da pronađe sestru, ali bez uspeha. Taj osećaj praznine, neznanja da li joj je ćerka živa, samo je pojačavao bol i samoću.
- Ipak, sudbina ume da iznenadi. Nakon što je njena priča objavljena na internetu, javila se najstarija unuka Zijada Dautović, koja je danas poznata pod imenom Leni. Poslala je poruku autorima emisije i zamolila ih da joj daju bakinu adresu. Napisala je da želi da joj ispriča kako je izgledao njihov život u Austriji posle rata, jer je sigurna da baka o tome zna vrlo malo. Zijada, sada 38-godišnja žena sa dvoje dece, bila je dirnuta bakinom pričom i poželela je da obnovi kontakt.
Džemila nije mogla da sakrije suze radosnice kada je saznala da joj se unuka javila. Nakon dugih godina čekanja, nada da će još jednom zagrliti svoju decu i unuke ponovo je zaživela. „Volela bih da mi dođe svo četvoro unučadi od ćerke, da ih vidim dok sam živa. Želja mi je da ih ugostim, da okrenem ražanj u svom dvorištu. Samo da moje oči vide njih, nema veće sreće od toga“, govori ona sa toplinom i nadom.
Njeni unuci iz Amerike ostaju joj daleki, ali se snaja Sabrina redovno javlja i pruža joj utehu koliko je moguće preko daljine. Ipak, najveća želja Džemile jeste da ponovo okupi sve svoje potomke, da oseti da nije sama i da ostane zapamćena ne samo kao žena koja je preživela tragedije, nego i kao baka koja je u svom srcu nosila bezuslovnu ljubav.
Ova priča pokazuje da čovek može izgubiti gotovo sve, ali da snagu daje upravo ono što mu srce najviše želi. Džemila Beganović je simbol izdržljivosti i nade, a njena životna priča podseća da su porodica i ljubav najvrednije što čovek može imati. Bez obzira na gubitke i godine, ona i dalje veruje da će oči ugledati ono što srce ne prestaje da čeka.
