U današnjem članku govori se o iskustvu žene po imenu Mara, koja je prošla kroz jedno od najtežih životnih iskušenja brigu o svom teško bolesnom suprugu. Kada se njen muž razboleo, njihov brak je doživeo veliku promenu.
- Ona više nije bila samo supruga, već i negovatelj, osoba koja je morala da preuzme sve njegove svakodnevne obaveze i potrebe. Sama priznaje da ga je u početku počela tretirati kao dete, iako to nije bila njena namera. Donosila je odluke umesto njega, brinula o njegovoj ishrani, davala mu lekove, raspoređivala dan i sve činila da mu olakša muke. Ipak, u toj brizi nije primetila da mu zapravo oduzima dostojanstvo i slobodu.
Bolest je vrlo brzo postala središte njihovih života. Sve što su radili i mislili bilo je vezano za njegovo stanje. Mara je nesvesno prestala da bude partnerka i žena, a postala je isključivo negovatelj. Međutim, u jednom trenutku je shvatila da njen muž nije dete, već čovek koji se bori s bolešću i kome treba podrška, ali i mogućnost da donosi svoje odluke i oseća da još uvek ima kontrolu nad sopstvenim životom.
Kako je bolest napredovala, njen muž je postajao sve slabiji. U početku je mogao da se osloni na nju i da ustane uz pomoć, ali ubrzo je ostao potpuno nepokretan. Mara ga je hranila, kupala i menjala mu pelene. Iako je to radila iz ljubavi, u tim trenucima osećala je da gubi supruga, dok je on osećao da gubi sebe. Te situacije donosile su i stid i bol, jer je on bio svestan koliko joj je teško, a ona je videla njegovu nemoć. Noći je provodila budna, okrećući ga u krevetu, dok su dani prolazili u potpunoj iscrpljenosti. U trenucima nemoći povukla bi se u drugi deo sobe i plakala, da on ne vidi njene suze.
Najviše ju je bolelo to što je i on patio zbog nje. Jednom joj je rekao da mu je najteže što ne može da je zagrli i pokaže koliko mu znači, jer je osećao da joj samo oduzima život. Te reči su je slomile, ali su je i osnažile da promeni svoj pristup. Počela je da ga gleda ne samo kao bolesnika, već kao supruga i partnera, onog istog čoveka koga voli. Podsećala ga je na njihove zajedničke uspomene, priče i pesme, vraćajući u njihov odnos ljubav i nežnost, a ne samo obavezu i brigu. Naučila je da bude i negovatelj i oslonac, ali pre svega – žena koja voli.
- Mara priznaje da je u jednom trenutku potpuno prestala da misli o sebi. Njene potrebe su nestale, a ceo njen život bio je posvećen mužu. Prijatelji su je zvali da prošeta, da se malo posveti sebi, ali ona je odbijala jer nije želela da ga ostavlja samog. Ljudi oko nje nisu razumeli njenu žrtvu i to ju je bolelo. Gledala je na svoj život kao na stalnu borbu i mislila da radi jedino ispravnu stvar, ali vremenom je shvatila da je grešila što je zaboravila na sebe. U ogledalu više nije prepoznavala svoje lice – umorna, neuredna, iscrpljena. Čak ni najosnovnije potrebe, poput obroka, često je zanemarivala.
Kako je vreme prolazilo, oboje su nestajali na svoj način – on zbog bolesti, a ona zbog toga što je izgubila sebe u ulozi negovatelja. Najteži trenutak došao je onog jutra kada je njen muž, neobično raspoložen, tražio da ga obrije i donese mu novine. Kao da je predosećao kraj, želeo je da izgleda dostojanstveno i mirno. Kada se Mara vratila s kratkog puta do prodavnice, zatekla ga je naslonjenog, urednog, ali bez daha. Umro je dostojanstveno, kao da je sam birao trenutak.
Na novinama je ostavio rukom napisane reči: „Hvala ti za sve, nije trebalo da se žrtvuješ toliko. Sada s mirom popij kafu i zasladi se. Kada se opet sretnemo, ja ću tebe da negujem i čuvam.“ Taj oproštaj bio je istovremeno bolan i utešan. Mara je pretpostavila da je uzeo više tableta nego što je trebalo, ali nije želela da istražuje. Poštovala je njegov izbor i mir kojim je otišao.
Ova priča pokazuje koliko je briga o voljenoj osobi teška, ali i koliko se u toj borbi može izgubiti sopstveni identitet. Mara je kroz patnju naučila da ljubav nije samo žrtva, već i prisutnost, nežnost i poštovanje. Njeno iskustvo podseća da i u najtežim trenucima treba čuvati sebe, jer ljubav i snaga opstaju samo ako se i onaj koji daje ne izgubi u potpunosti.
