U današnjem članku govori se o životnoj priči jedne žene čija je sudbina dokaz da ljubav može prevazići sve prepreke, pa čak i one koje su u najtežim vremenima izgledale nesavladive.
- Merima Buzimkić, poreklom iz Bosanskog Grahova, i Dušan Pavlović, mladić iz Beograda, upoznali su se usred rata, u trenutku kada su granate parale nebo iznad Bosne i kada je vera bila granica između života i smrti. Uprkos svemu, njih dvoje su izabrali ono što je najteže i najlepše – izabrali su ljubav.
Merima je 1992. godine, u jesen, stigla u Beograd vojnim avionom iz Knina. U tom trenutku bila je izgubljena, bez kontakta s roditeljima, uplašena i nesigurna šta joj donosi budućnost. Došla je kod tetke u Batajnicu, verujući da će tu pronaći utočište. Nije ni slutila da će u gradu punom straha i predrasuda upoznati čoveka svog života. Upravo 22. oktobra srela je Dušana, a već mesec dana kasnije on ju je pozvao na svoju porodičnu slavu. Taj trenutak postao je presudan – na slavskom okupljanju, dok je pomagala njegovoj majci, Dušan je zaprosio. Tako je počela njihova neobična, a istovremeno snažna ljubavna priča.
Njihova odluka da ostanu zajedno bila je u to vreme hrabra i gotovo neverovatna. U periodu kada su se ljudi delili po tome da li se krste ili klanjaju, kada su vera i poreklo često značili život ili smrt, oni su odlučili da formiraju porodicu. Merima tada nije znala ni da li su joj roditelji živi, ali je znala da pored Dušana ima sigurnost i toplinu doma. Godinu dana živeli su nevjenčano, vredno radeći i štedeći novac za svadbu. Ubrzo nakon venčanja stigla su i deca, što je njihovu vezu učinilo još jačom. Danas, tri decenije kasnije, slave trideset godina skladnog braka, ostavljajući iza sebe rat, predrasude i sve razlike koje su mnogima uništavale živote.
Posebno emotivan deo njihove priče vezan je za trenutak kada je Merima, posle šest godina, saznala da su joj roditelji živi. Tada im je poslala pismo u kojem je napisala da je udata za Srbina i da ima dvoje dece. Njen otac Osman bio je iznenađen, pomalo i ljut, ali kada je upoznao Dušana i video koliko je ćerka srećna, njegova osećanja su se promenila. Kako sama Merima kaže, narodna izreka „svoje se meso ne jede“ postala je deo njihovog odnosa – roditelji su prihvatili njen izbor i vremenom zavoleli Dušana kao rođenog sina. Govorili su da im je upravo on najbolji zet.
- Njena porodica postala je simbol raznolikosti. Jedna sestra udala se za Amerikanca i danas živi u Njujorku, druga je ostala u Bosni i udata je za muslimana, dok je Merima život podelila sa Srbom Dušanom. Njihov otac imao je pod istim krovom tri veroispovesti i tri različita načina života, a sve ih je povezivala ljubav i međusobno poštovanje. Tako je njihov dom postao pravi dokaz da vera ne mora biti granica, već most koji spaja ljude.
Dolazak u Beograd za Merimu nije bio lak, ali ono što je posebno isticala jeste činjenica da nikada nije naišla na predrasude. Nije krila svoje poreklo, svi su znali odakle je i koje je vere, ali, kako kaže, niko je nikada nije uvredio niti ružno pogledao. Čak i oni koji su u ratu izgubili najbliže, prema njoj su pokazivali poštovanje. To joj je dalo dodatnu snagu da veruje kako među ljudima i dalje postoji dobro. Zajedno sa suprugom slavila je i Božić i Uskrs, ali i Bajram, jer na njihovoj trpezi ima mesta za sve običaje. Za nju je, kako naglašava, bilo najvažnije da se čovek ceni po tome kakav je u duši, a ne po tome da li se moli na jedan ili drugi način. Tako je i vaspitavala svoje ćerke – da poštuju sve ljude i da nikada ne prave razliku na osnovu vere.
Njihova porodica danas je postala simbol sloge. Zajedno slave, tuguju i raduju se, a Merima često ističe da je važno čuvati svoje, ali isto tako i poštovati tuđe. Njene reči odzvanjaju snagom iskustva: „Zar je važno da li se kaže ‘peva’ ili ‘pjeva’, kada smo svi ljudi i kada ljubav može da pobedi sve?“ Upravo to pokazuje da se sreća ne nalazi u razlikama, već u jedinstvu i razumevanju.
U vremenu kada su mnogi gubili živote zbog imena, porekla ili vere, priča Merime i Dušana pokazala je da ljubav ne poznaje granice. Njihov brak je postao dokaz da su toplina, poštovanje i međusobno razumevanje jači od bilo kakvih podele. Njihova sudbina uči da čovek mora verovati u dobro i da je srce jedini pravi putokaz. Jer, kada postoji ljubav, razlike se pretvaraju u bogatstvo, a ne u prepreke.
