Bila je to jesenja beogradska subota, mirna i sunčana, kada je veliki Ljuba Tadić odlučio da prošeta gradom.
- Posle dužeg perioda provedenog na rehabilitaciji, glumac je bio željan života, ljudi i poznatih ulica. Njegovo srce je, uprkos godinama i bolesti, i dalje kucalo za pozorište, za publiku i za Beograd. Tog dana, međutim, ništa nije ukazivalo na to da će se dogoditi tragedija koja će šokirati domaću javnost.
Njegov blizak prijatelj, novinar Slobodan Slava Đukić, pratio ga je u šetnji. Ljuba je, kao i obično, svratio do kultne „Madere“, kafane koja je bila poput drugog doma generacijama umetnika i boema. Bio je poznat kao „maderaš“, čovek koji je rado provodio sate u razgovorima, u smehu i u društvu ljudi koji su ga nadahnjivali. Tog dana želeo je da ide peške do kuće. Odbio je taksi, kao da je naslućivao da treba poslednji put da se oprosti sa ulicama kojima je hodao pola veka.
- Prijatelji i porodica znali su da je Ljuba vodio tešku bitku sa dijabetesom. Amputacija prstiju na nozi ga je oslabila, ali ne i pokolebala. Njegova supruga, glumica Snežana Nikšić, bila mu je oslonac u svemu, i on je, ohrabren njenom podrškom, planirao da se vrati na scenu Ateljea 212. Poslednji put je tamo zaigrao u „Kralju Liru“, a maštao je da ponovo izađe pred publiku. Za njega je pozorište bilo lek i smisao, a Snežana snaga koja ga je održavala.
Nažalost, život je imao drugačiji plan. Nekoliko sati nakon šetnje, Snežana ga je čekala kod kuće. Brinula se što kasni, jer je u poslednje vreme često bio iscrpljen. Kada ga nije bilo, pozvala je Slavu Đukića, ali odgovora nije imala. Ubrzo su oboje osetili nemir. Tek kasnije saznala je istinu: Ljuba je došao do zgrade, ali se okliznuo u hodniku i pao. Udarivši glavom, preminuo je na nekoliko metara od žene koja ga je očekivala. Njegov odlazak bio je tih, nenagovešten, ali strašno bolan za sve koji su ga voleli.
- Ljubav između Ljube i Snežane bila je posebna priča. Upoznali su se u Ateljeu 212, gde je ona tada još uvek bila u braku. Iako je pokušavala da zadrži distancu, njegova upornost i zaljubljenost bili su jači. Sam Ljuba je kasnije govorio da ga ništa nije moglo zaustaviti – trčao je za njom ulicom, ne mareći šta ljudi misle. Kada se Snežana razvela, njih dvoje su započeli zajednički život pun ljubavi i poštovanja, u kojem su proveli 25 godina.
On nikada nije krio koliko mu znači njegova žena. Često je isticao da mu je spasila život, izvukla ga iz alkoholizma i dala mu novu snagu. Govorio je da su i veliki ljudi ponekad mali u svojoj sujeti, ali da ga je ona naučila da prevaziđe sopstvene slabosti. Kada bi pričao o njoj, koristio je reči pune topline i zahvalnosti.
- Njihova priča nije bila samo romansa, već i partnerstvo puno požrtvovanja. Snežana je devedesetih godina gotovo u potpunosti odustala od glume kako bi brinula o bolesnoj majci, a kasnije i o suprugu. Njena posvećenost Ljubi bila je neizmerna. Iako je javnost prepoznaje kao talentovanu glumicu, mnogi će je zauvek pamtiti po njenoj ulozi u Ljubinim poslednjim godinama – kao žene koja ga je pratila kroz najteže trenutke.
Domaći izvori poput „Politike“ više puta su pisali o Ljubinim poslednjim godinama i njegovoj borbi sa bolešću. Posebno se isticala njegova želja da ostane na sceni uprkos fizičkim problemima. U jednom tekstu naglašeno je da je publika uvek bila Ljubina najveća snaga i motivacija, a da je upravo taj kontakt s ljudima bio ono što mu je davalo smisao i produžavalo život. Ono što ga je održavalo bila je vera u pozorište kao večni dom.
- Sa druge strane, „Blic“ je preneo priče kolega koji su govorili o njegovom duhu i šarmu. Niko se nije sećao Ljube kao nekoga ko je posustajao – čak i kada mu je bilo teško, pronalazio je šalu i način da unese vedrinu. Njegova poslednja šetnja Tašmajdanom mnogima je ostala kao simbolika: čovek koji je znao da se oprosti sa gradom na dostojanstven način.
Treći izvor, RTS, u svojim arhivama beleži intervjue sa Snežanom Nikšić, koja je otvoreno govorila o njihovom braku i Ljubinom karakteru. Ona je naglašavala da je Ljuba bio čovek velikih emocija, neko ko nije znao da krije ni radost ni tugu. Njegova iskrenost bila je i dar i teret, ali ga je činila autentičnim. Snežana je u tim razgovorima pokazala koliko je njihov odnos bio neraskidiv, čak i posle njegove smrti, jer je nastavila da čuva uspomenu na njega.
Ljuba Tadić bio je i ostao simbol jedne epohe srpskog glumišta. Njegov glas, dubok i prepoznatljiv, kao i uloge koje je tumačio, ostali su deo kolektivnog sećanja. Od antičkih tragedija do savremenih drama, njegova interpretacija nosila je snagu, energiju i istinu. On nije bio samo glumac, već i učitelj generacijama koje su dolazile posle njega.
Kada se govori o njemu, nemoguće je ne pomenuti i njegove slabosti. Poput mnogih velikana, i on je imao svoje borbe, od alkohola do bolesti, ali ono što ga je izdvajalo jeste spremnost da se suoči sa tim i da prizna svoje greške. U tome je ležala njegova ljudskost, koja ga je činila još većim.
Njegova smrt 28. oktobra 2005. godine ostavila je prazninu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana, među velikanima, gde mu je i mesto. Dvadeset godina kasnije, sećanje na njega i dalje živi – u pozorišnim zapisima, u sećanjima kolega i u pričama koje publika prenosi. Snežana Nikšić ga je nadživela 17 godina, do aprila 2022, kada je i sama preminula u Beogradu. Njihova ljubavna priča tako je dobila svoj miran epilog, daleko od svetla reflektora, ali zauvek upisana u istoriju.
Ljuba Tadić bio je čovek koji je hodao ulicama Beograda kao da mu one pripadaju. Bio je deo svakodnevnice, ali i deo večnosti. Njegov odlazak, tih i nenadan, ostavio je za sobom uspomenu na umetnika koji je umeo da se oprosti, ali i na čoveka koji nikada nije prestao da voli – svoj grad, svoje pozorište i svoju Snežanu.
