Kada je Ivana Hološević iz Bele Palanke odlučila da spakuje kofere i napusti siguran posao u opštinskoj upravi, njena odluka mnogima se činila prolaznom. U malim mestima, gde se život odvija predvidivo i u mirnom ritmu, svaki izlazak iz kolotečine posmatra se sa nevericom.
- Međutim, za Ivanu to nije bio hir niti trenutni zanos – bio je to početak jedne potpuno nove životne faze. Ljubav, radoznalost i želja da iskusi drugačiji način života odveli su je u Holandiju, u grad Os, smešten u pokrajini Severni Brabant. Ono što je tamo doživela, promenilo je ne samo njenu svakodnevicu već i pogled na to kako društvo može da izgleda kada se zaista vodi briga o ljudima.
U razgovoru za domaće medije Ivana priznaje da je bila iznenađena koliko se pažnje u Holandiji posvećuje starijim osobama. Dok u Srbiji penzionisanje mnogi doživljavaju kao kraj jedne epohe i početak perioda izolacije, u Holandiji je to sasvim drugačije. Ljudi koji odlaze u penziju otkrivaju nove hobije, uključuju se u horove, radionice i sportske aktivnosti prilagođene njihovim godinama. Ono što posebno fascinira jeste činjenica da su bicikli deo svakodnevice svih generacija – od najmlađih do najstarijih. Biciklističke staze umrežavaju svaki deo zemlje, tako da je vožnja dvotočkaša najprirodniji način kretanja.
- Još jedna stvar koja ju je zadivila jeste odnos Holanđana prema stambenom prostoru. Kada deca odrastu, roditelji se često odlučuju da prodaju velike kuće i presele se u stanove namenjene starima. Time izbegavaju plaćanje visokih poreza i istovremeno ulaze u zajednice koje im pružaju druženje i sigurnost. U prizemlju takvih zgrada obično se nalazi restoran, a tu su i zajedničke prostorije za druženje. Mladi ljudi rado volontiraju i provode vreme sa starijima, čineći da generacije ostanu povezane. Ivana priznaje da joj je ova praksa delovala gotovo nestvarno u poređenju sa navikama u Srbiji, gde se kuće često čuvaju i prazne, jer ih vlasnici smatraju „porodičnim nasleđem“.
Kultura deljenja jedno je od pravila koje je Ivani pokazalo koliko Holanđani cene štedljivost i praktičnost. U mnogim zgradama postoje police na kojima stanari ostavljaju stvari koje im više nisu potrebne – od sitnih aparata do posuđa i ukrasa. Umesto da bacaju predmete, oni ih nude drugima, a uzimanje tih stvari smatra se normalnim, čak poželjnim. Ovakva praksa ne samo da štedi novac već i smanjuje količinu otpada. Ivana s osmehom dodaje da je upravo kroz ove male detalje shvatila zašto je Holandija zemlja bez divljih deponija i bez ijednog papirića bačenog na ulici.
- Prema njenim rečima, priroda se čuva i onda kada se menja – prilikom uređenja reka i kanala uvek se ostavlja deo u prirodnom obliku kako bi ekosistem opstao. Parkovi, trgovi i ulice puni su cveća i zelenila, a posađeni su i krovovi nadstrešnica na autobuskim stajalištima. Ta posvećenost očuvanju okoline za Ivanu je bila znak da u ovoj zemlji vlada harmonija između čoveka i prirode, nešto što je teško zamisliti u mnogim delovima Balkana.
- Srbija se poslednjih godina takođe trudi da uvede slične standarde. Prema pisanju RTS-a, nekoliko gradova pokrenulo je projekte za ozelenjavanje urbanih površina i reciklažu otpada, ali se rezultati i dalje sporo vide. I dok se u Holandiji svaka ulica ponosi savršeno uređenim biciklističkim stazama, kod nas još uvek postoje problemi sa osnovnom putnom infrastrukturom. Ivana to primećuje i u poređenju drumova – u Holandiji nije videla ni jednu rupu ili pukotinu na trotoaru, dok se u Srbiji takve slike i dalje podrazumevaju.
Za godinu i po dana života u Holandiji, Ivana je stekla i nova iskustva o odnosu prema kulturnom nasleđu. Vetrenjače, simbol ove zemlje, ne stoje kao muzejski eksponati već se i dalje koriste za mlevenje žita. Taj spoj tradicije i savremenog života ostavlja snažan utisak na svakog posetioca. „Tamo se ništa ne prepušta zubu vremena, sve se održava i čuva“, kaže Ivana.
Posebnu pažnju posvetila je i temama posla i troškova života. U Holandiji ima mnogo ljudi sa Balkana, a posao se može naći i uz znanje engleskog jezika. Ipak, poznavanje holandskog otvara vrata ka mnogo boljim prilikama. Jezik se može učiti u školama, ali i u bibliotekama gde postoje klubovi za besplatno učenje uz pomoć volontera. Po njenim rečima, Holandija nije preskupa zemlja – najveći trošak je kirija, dok su cene hrane i garderobe uporedive sa onima u Srbiji.
Ovakva iskustva mogu poslužiti i kao pouka za naš region. Kako navodi Politika, istraživanja pokazuju da su naši građani često spremni na emigraciju upravo zbog boljih uslova rada i jasnijeg sistema vrednosti u drugim državama. Ivana je živi primer da odlazak ne mora biti samo bekstvo, već i prilika za novi početak, gde se svaki dan oseća ispunjenim.
- Zanimljivo je i poređenje društvenih vrednosti. U Holandiji se dostojanstvo čuva u svakoj životnoj dobi. Stariji ljudi nisu izolovani, već aktivno učestvuju u zajednici. Mladi volontiraju i pomažu, a društvo ih podstiče da budu deo takvih inicijativa. Kod nas, kako piše Blic, tek se povremeno pokreću akcije koje uključuju generacije, ali još uvek nedovoljno sistematski da bi to postalo deo kulture. Upravo zato Ivana smatra da Srbija ima mnogo da nauči iz ovog primera.
Na kraju, Ivana svoju priču zaokružuje sa osmehom i zahvalnošću. Za nju, preseljenje u Holandiju nije značilo samo promenu adrese, već i ulazak u društvo koje u svakom segmentu nastoji da čovek živi dostojanstveno – od prvog do poslednjeg dana. Naučila je da život može biti lepši kada zajednica diše zajedno, kada se priroda čuva i kada se svakom pojedincu daje prilika da pronađe svoje mesto. To iskustvo ostaje njeno najveće bogatstvo, bez obzira na to koliko će trajati njeno holandsko poglavlje.
