U našem društvu postoji mnogo tema koje se guraju pod tepih, a među njima posebno mesto zauzima pisanje testamenta. Sama pomisao na taj čin vezuje se za smrt i gubitak, pa većina ljudi odlaže suočavanje sa tim zadatkom sve dok ne bude prekasno.
- Ipak, advokat iz Beograda Boško Žurić naglašava da izbegavanje ovog pitanja ima cenu koja se, nažalost, najčešće plaća unutar porodice. Izostanak jasne poslednje volje često dovodi do razaranja porodičnih odnosa, pa i među najbližima.
Žurić objašnjava da ne postoji univerzalni trenutak kada bi trebalo sastaviti testament. Zakon postavlja samo minimalnu starosnu granicu od 15 godina, dok gornje granice nema. Ono što je ključno jeste da osoba u trenutku sastavljanja bude sposobna za rasuđivanje. U praksi se ipak pokazuje da se ljudi za testament najčešće odlučuju u penzionerskim godinama, kada iza sebe već imaju stečenu imovinu, ali i dovoljno životne mudrosti da znaju kome žele ostaviti ono što su mukotrpno sticali.
- Pisanje testamenta, prema njegovim rečima, omogućava ljudima da preuzmu kontrolu nad raspodelom svoje imovine. Ukoliko testament ne postoji, imovina se deli po Zakonu o nasleđivanju, što znači da svi zakonski naslednici dobijaju jednake delove, bez obzira na okolnosti. Zakon ne prepoznaje emotivnu vrednost, pa može doći do situacije da osoba kojoj je testator želeo da ostavi posebnu zahvalnost ostane praznih ruku. Testament zato postaje jedini pravni štit koji garantuje da će imovina zaista otići u ruke onih kojima je namenjena.
Jedna od važnih prednosti testamenta jeste mogućnost da naslednik bude i osoba koja nije u krvnom srodstvu, ili da se nasleđivanje uslovi nekom obavezom. Tako, na primer, testator može zahtevati da naslednik završi određenu školu ili da se brine o članu porodice. Na taj način volja osobe postaje važnija od hladne zakonske formule.
- Kada je reč o formi testamenta, Žurić ističe da postupak nije komplikovan, iako ga mnogi doživljavaju kao pravni lavirint. Najjednostavniji oblik je svojeručni testament – dokument koji se napiše sopstvenom rukom i potpiše. Postoje i sudski testamenti, gde se volja iznosi pred sudijom, kao i testamenti sačinjeni pred javnim beležnikom. U posebnim situacijama, kada je osoba sprečena da piše, zakon dopušta i usmeni testament uz prisustvo tri svedoka, koji kasnije beleže i potvrđuju izjavu.
Iako sve ovo deluje kao puko pravno pitanje, suština je mnogo dublja. Pisanje testamenta je, kako advokat naglašava, najzreliji i najodgovorniji čin ljubavi prema porodici. To je način da se najbližima ostavi mir umesto svađa, sigurnost umesto nesigurnosti. Nakon smrti, umesto da vreme troše na sudske postupke i bolne rasprave, članovi porodice mogu da se posvete uspomenama i žalosti.
- U domaćoj praksi ne manjka primera u kojima izostanak testamenta izaziva drame. Tako je „Politika“ u jednom tekstu istakla slučaj iz Vojvodine gde se porodica godinama sudila oko jedne kuće, a brat i sestra prestali da razgovaraju. Upravo ovakve priče pokazuju da ignorisanje testamenta razara porodice mnogo više nego što bi to činila iskrena i pravovremena podela imovine.
- Žurić zaključuje da sastavljanje testamenta nije privilegija bogatih, već obaveza svih koji žele da iza sebe ostave red. Bilo da se radi o velikoj imovini, kući, stanu, parčetu zemlje ili skromnoj ušteđevini, svaka stvar može postati razlog za razdor. Pisanje testamenta zato znači zaštitu onih koje volimo, ali i nas samih – jer svako želi da se njegova poslednja reč poštuje.
Jedna od najčešćih zabluda je da testament pišu samo stariji. Međutim, advokati i notari u Srbiji beleže slučajeve da mladi ljudi, posebno oni sa decom, žele da se osiguraju da će njihova deca biti zbrinuta ukoliko im se nešto dogodi. U tekstu koji je objavio portal „Danas“ istaknuto je da sve više roditelja razmišlja o tome da unapred reguliše deobu, upravo kako bi zaštitili decu od eventualnih sukoba među rodbinom. To govori da svest polako raste i među mlađim generacijama.
- Pored zakonskih aspekata, u javnosti se često ističu i emotivne strane. Na forumima i društvenim mrežama građani dele iskustva, a veliki broj njih smatra da testament predstavlja miraz budućim generacijama u vidu sigurnosti. „Večernje novosti“ su svojevremeno objavile ispovest žene iz Šumadije koja je, nakon smrti majke, ostala u dugom sudskom sporu sa bratom. Tek kada je sud konačno doneo presudu, shvatila je da bi sve moglo biti izbegnuto jednim papirom potpisanim za života majke. Taj primer jasno osvetljava koliko emotivno iscrpljujući mogu biti porodični sporovi oko imovine.
Važno je napomenuti da, iako testament daje mogućnost preciznog raspoređivanja imovine, on ne može uvek u potpunosti eliminisati sukobe. Ko želi da se svađa, taj će naći način da ospori i testament. To je stav koji često ističu i građani u anketama, ali pravnici napominju da, bez obzira na moguće osporavanje, testament ipak značajno sužava prostor za manipulacije.
- Pisanje testamenta nije samo pitanje pravne sigurnosti, već i kulture sećanja i poštovanja. Ono pokazuje da je osoba mislila na porodicu i nakon smrti, da nije želela da njen odlazak bude okidač za svađe i podele. To je, na kraju krajeva, poslednji dar mira koji neko može ostaviti svojim najbližima.
Na Fejsbuk stranici jednog domaćeg portala sprovedeno je istraživanje među čitaocima, gde je većina njih jasno istakla da bi testament trebalo napisati. Mnogi su smatrali da se imovina treba deliti još za života, kako bi sve bilo transparentno. Ipak, bilo je i komentara da ni tada nije moguće u potpunosti izbeći sukobe. Ali suština je u tome da onaj ko piše testament pokazuje odgovornost i brigu, dok oni koji ga osporavaju često pokazuju sebične motive.
Na kraju, ostaje pitanje: da li je proces komplikovan? Prema rečima advokata Boška Žurića, sastavljanje testamenta je jedan od najjednostavnijih pravnih poslova. Potrebno je samo da osoba sopstvenom rukom napiše svoju volju i potpiše se. Sve ostalo zavisi od želje da se imovina raspodeli na način koji će ostaviti red i mir iza sebe.
Pisanje testamenta, dakle, nije pitanje birokratije, već čin ljubavi i odgovornosti. To je način da se pokaže da porodica dolazi pre svega, čak i onda kada fizički više nismo prisutni.
