Postoje priče koje u sebi nose duh jednog vremena i otkrivaju koliko su javne ličnosti zapravo uvek pod lupom onih koji žive uz njih. Takva je i priča o Nedi Ukraden, pevačici koja je decenijama bila jedna od najvećih muzičkih zvezda sa naših prostora.
- Njeno detinjstvo i mladost vezani su za Sarajevo, grad koji je uvek isticala kao mesto posebnih uspomena, ali i prostor u kojem su je komšije posmatrale s određenom dozom distance. Upravo oni su, mnogo godina kasnije, odlučili da podele svoja sećanja na dane kada je Neda živela među njima.
Neda je sa porodicom došla u Sarajevo još kao devojčica i u tom gradu provela je značajan deo svog života. Tu je završila školu, a kasnije i započela muzičku karijeru. Njena popularnost je rasla vrtoglavom brzinom, a ono što je zaradila umešno je ulagala, najviše u nekretnine u Sarajevu. Sama je više puta isticala da joj je taj grad „uvek ostao blizak srcu“, iako su kasniji događaji promenili tok njenog života.
- Komšije iz sarajevskog naselja Lužani danas se sećaju da je u to vreme posedovala i kafić, mesto koje je bilo rado posećeno. U njemu je, kako pričaju, bio bilijar i uvek puno ljudi. Međutim, kada je počeo rat, sve što je imala prodala je i otišla iz Sarajeva. Jedan od komšija otvoreno kaže da je Neda tada „prekinula veze sa gradom“, te da je više ne doživljavaju kao svoju sugrađanku jer je otišla davno. Ta rečenica odražava ambivalentan odnos – sa jedne strane ponos što je baš njihov komšiluk bio dom poznate pevačice, a s druge razočaranje što je prestala da bude deo njihove svakodnevnice.
Zanimljivo je i kako su komšije doživljavale njeno ponašanje. Neki tvrde da se uvek postavljala kao prava zvezda, što je u očima običnog sveta moglo da deluje pomalo udaljeno. Jedna žena, koja je sa njenom ćerkom išla u razred, priseća se da Neda nikada nije želela da se pojavi na roditeljskom sastanku u isto vreme sa ostalim roditeljima. Uvek bi dolazila kasnije, kada svi odu. To je stvorilo utisak da želi da odvoji svoj svet od sveta ostalih. Ipak, i pored takvih anegdota, niko nije osporavao njene pesme – muzika je bila most između nje i naroda.
- U domaćim medijima, poput „Blica“, često se naglašava da su velike zvezde sa naših prostora znale da vode dvostruki život – jedan pred očima publike, a drugi u svom naselju gde su se trudile da očuvaju privatnost. Tako je bilo i sa Nedom. Dok je na sceni plenila harizmom, u Sarajevu je bila „komšinica koju retko viđamo“. To neslaganje između imidža i svakodnevice pratilo je mnoge umetnike tog vremena.
Ipak, nisu svi imali zamerke. Druga komšinica se priseća da su živeli u elitnom naselju punom poznatih i da je Neda čak posvetila pesmu njihovom kraju. To je doživljeno kao simpatičan gest, iako je deo stanara i dalje smatrao da se ponašala suviše odvojeno. U takvim sećanjima oslikava se slika jednog društva u kojem su komšijske priče često bile važnije od zvaničnih biografija.
- Kada se pogleda šira slika, jasno je da je Neda uvek ostajala verna svom umetničkom identitetu. Njena karijera se nastavila u Srbiji, gde je izgradila novi život i nastavila da niže uspehe. Uprkos raznim komentarima, ostala je pevačica koja povezuje generacije i koja ima posebnu publiku u celom regionu.
Upravo u tekstovima poput onih objavljenih u „Politici“ može se naći slična nit – da su umetnici često doživljavani kroz prizmu komšiluka. Ako su bili bliski i dostupni, ljudi su ih pamtili kao „jedne od nas“. Ako su, pak, pravili distancu, onda su ih opisivali kao nedostižne zvezde. Neda je očigledno spadala u drugu grupu, iako je ostavljala upečatljiv trag svojim gestovima i muzikom.
- Tokom devedesetih, kada je Sarajevo postalo poprište rata, mnoge sudbine su se promenile. Neda je tada otišla u Srbiju, što je za neke značilo prekid svih veza, dok su drugi to razumeli kao nužnost koju je život nametnuo. Rat je promenio i način na koji su ljudi gledali na svoje komšije – sve što je bilo „pre“ dobilo je neku novu težinu. Tako se i sećanja na pevačicu iz komšiluka danas prepliću sa nostalgijom i tugom zbog izgubljenog vremena.
Jedan od detalja koji su ostali upečatljivi jeste da su mnogi stariji stanovnici naselja smatrali da se nije dovoljno družila sa njima. Mladi, s druge strane, rado su odlazili u njen kafić i uvek su imali simpatije za njene nastupe. To pokazuje generacijski jaz u percepciji – dok su stariji želeli bliskost, mlađi su bili zadovoljni i sa onim što im je nudila kroz muziku.
- Slično piše i „Večernji list“, ističući da su umetnici često u raskoraku između želja publike i vlastitog života. Oni ne mogu uvek da budu prisutni na način na koji bi ljudi voleli, jer istovremeno nose teret slave, obaveze i privatne izazove. U tom svetlu, Nedina distanca od roditeljskih sastanaka ili od komšijskih okupljanja postaje razumljivija.
Na kraju, ostaje činjenica da je Neda Ukraden deo muzičke istorije Balkana. Njene pesme i dalje žive, a sećanja komšija, i dobra i loša, samo su deo mozaika jedne bogate karijere. U njihovim pričama ona nije samo zvezda sa bine, već i osoba koja je nekada šetala njihovim ulicama, posedovala kafić iza ugla i imala dete koje je išlo u istu školu kao njihova deca. To je ono što umetnika, uprkos svemu, veže za ljude.
Njena priča pokazuje da je život javnih ličnosti uvek isprepletan sa mišljenjima onih koji su svedoci njihove svakodnevnice. Bez obzira na to koliko su velike ili male njihove uloge na sceni, u komšiluku su uvek samo komšije. Nekada voljene, nekada osporavane, ali uvek zapamćene. I možda upravo u tim sećanjima leži prava vrednost njihove priče.
