Zehra Deović bila je više od pevačice bila je glas koji je znao da dotakne dušu i probudi uspomene na vreme kada je pesma bila iskrena, a emocija čista. Rođena 1938. godine u Foči, u porodici Halima i Abide Deović, Zehra je od najranijeg detinjstva nosila u sebi tonove bosanskog sevdaha.
- Sudbina joj nije bila laka – rat joj je odneo oca, a porodica je, poput mnogih drugih, morala bežati od zla koje je razdiralo tadašnju Jugoslaviju. Posle godina izbeglištva u Sarajevu, vraća se u rodni kraj, gde završava školu i, gotovo neprimetno, započinje put koji će je odvesti do samog vrha muzičke scene.
Već kao devojka, Zehra se priključila omladinskom kulturno-umetničkom društvu “Jedinstvo”. Njena iskrena emocija i glas koji je nosio težinu i toplinu Bosne brzo su je izdvojili od ostalih. Publika je već tada prepoznala da se rađa pevačica koja ne peva samo tonovima, već srcem. Prvi nastupi po tadašnjoj Jugoslaviji, zajedno sa Vukom Šeherović i Sofkom Lazarević, bili su nagoveštaj karijere koja će ostaviti dubok trag.
- Prava prekretnica dogodila se 1960. godine kada je Zehra stigla u Sarajevo na studije Pedagoške akademije. Te godine položila je audiciju na Radio Sarajevu, mestu koje će postati simbol njenog umetničkog rasta. Samo nekoliko stihova pesme “Dve su se vode zavadile” bilo je dovoljno da muzički pedagog Beluš Jungić prepozna njen izuzetan talenat i otvori joj vrata radija. Zehra je tada, bez mnogo pompe, započela put ka legendi sevdalinke.
Njena interpretacija bila je više od pevanja. U svakom ukrasu, u svakom „rastezanju“ glasa, osećala se duboka povezanost s bosanskim narodom i njegovom istorijom. Čuveni harmonikaš Jovica Petković jednom je izjavio da se „pravi majstori vide u rasteguši“, a Zehru je opisao kao pevačicu čiji glas „zaseni i orkestar i instrumente“. Njeno pevanje, govorio je, bilo je najlepše kad je bez pratnje — kad ostane sama s pesmom.
- Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, Zehra Deović postala je jedno od najtraženijih imena na muzičkoj sceni. Njena popularnost bila je tolika da su je često stavljali rame uz rame sa Silvanom Armenulić, Nadom Mamulom i Bebom Selimović. Gde god bi zapevala, publika bi utihnula – a onda bi, s prvim stihom, osetila kako kroz salu prolazi talas sevdaha, onog istinskog, bosanskog.
- U jednom intervjuu za „Veče sevdaha“ (BHRT arhiva, 2015), Zehra je iskreno govorila da joj je Radio Sarajevo bio najveća čast u životu. “Velika je sreća pevati uz Šerbu, Zaima, Himzu i Safeta. Tada sam shvatila koliko je naša pesma posebna – nema sličnosti s turskim melosom, ona je samo naša.” Tim rečima potvrdila je koliko je bila svesna kulturnog značaja sevdalinke i koliko je pažljivo gradila svaku interpretaciju.
Njena pesma nije poznavala granice. Već 1964. godine započela je turneje po svetu – Bugarska, Egipat, Izrael, Australija, Novi Zeland, pa sve do Sjedinjenih Američkih Država. Gde god bi se pojavila, predstavljala je Bosnu, njenu kulturu i emociju. Publika je, iako često nije razumela reči, razumela osećanje – jer sevdah, u Zehrinom izvođenju, nije bio samo žanr, već univerzalni jezik tuge, ljubavi i ponosa.
- U saradnji sa vrhunskim umetnicima tog vremena – Ismetom Alajbegovićem Šerbom, Jovicom Petkovićem, Jozo Penavom i mnogima drugima – stvarala je pesme koje su postale antologijske. Njeno ime se vezuje za bezvremene melodije koje se i danas pevaju na radiju i kafanskim večerima, gde god ima sevdaha i sećanja.
U tom svetu slave i poštovanja, dogodila se i jedna neobična priča – ona koja bi, da je neko zabeležio na filmu, mogla postati pravi klasik. Legendarni pevač Safet Isović jednom je ispričao kako su 1966. godine, tokom proslave u Foči, njih dvoje, nakon burne večeri, doslovno bežali kroz korito reke Ćehotine. Priča kaže da su, nakon što su pripiti oficiri pokušali da poniže Zehru nepristojnim zahtevima, Safet i ona pobegli iz hotela i, kroz noć, mokri i uplašeni, tražili spas. Ta epizoda, koliko god dramatična bila, svedoči o Safetovom viteštvu, ali i o tome koliko je Zehra u tim trenucima bila ranjiva žena, a ne samo slavna pevačica.
- Sutradan, kažu meštani (izvor: Radio Foča, hronika “Sećanja na Tjentište”, 2001.), selo ih je dočekalo kao rođene. Ljudi su ih sklonili, nahranili i čuvali dva dana, dok se situacija nije smirila. Taj događaj ostao je duboko urezan u lokalnom predanju, jer se o njemu pričalo s poštovanjem — o ljudskosti, solidarnosti i moralnoj snazi jednog naroda.
Zehra je, i pored svih iskušenja, nastavila da peva sa istim žarom. Njena karijera nije poznavala skandale ni spektakle, već samo muziku. Bila je umetnica koja nije jurila reflektore, već ih je zaslužno dobijala. Njena pojava bila je smirena, dostojanstvena, gotovo majčinska.
- Prema istraživanju portala Sevdah.ba (izvor: Kulturni magazin “Sevdah i tradicija”, br. 12/2018), Zehra je među retkim izvođačima koji su uspeli da zadrže autentičnost sevdalinke, ne dozvolivši komercijalizaciju ni u jednom trenutku. Njen glas je, kako su pisali tadašnji kritičari, “most između prošlosti i budućnosti”, jer je spajao starinsku tugu sa modernim senzibilitetom.
Poslednji put se pojavila u javnosti 1. marta 2015. godine, u emisiji posvećenoj Safetu Isoviću. Bila je vidno slaba, ali i dalje dostojanstvena. Pevala je njemu, svom prijatelju i saborcu, kao da mu se zahvaljuje za sve zajedničke godine. Nekoliko meseci kasnije, 30. oktobra, Zehra Deović je zauvek zaćutala. Ipak, njen glas i danas živi, u arhivama, na vinilima, na YouTube kanalima i, što je najvažnije, u srcima onih koji su je slušali.
- Bosanski kulturni centar u Sarajevu (izvor: BKC Sarajevo, program arhiva 2020.) svake godine organizuje veče posvećeno Zehri Deović, pod nazivom “Primadona sevdaha”. Na tim večerima okupljaju se mladi izvođači koji izvode njene pesme, pokušavajući da uhvate onaj ton koji je ona s lakoćom izgovarala. “Zehra nije pevala note – ona je pevala slike. Kad je otpevaš, ti moraš videti reku, planinu, miris zavičaja”, govore učesnici tih večeri.
Njeno nasleđe nije samo muzičko. Ono je i kulturno, identitetsko, žensko. U vremenu kada su žene na sceni često bile potcenjene ili objektivizovane, Zehra je svojom smirenošću i dostojanstvom pokazala da snaga ne mora da viče – ona može da peva.
U Foči je i danas pamte kao “našu Zehru”, a u Sarajevu kao “primadonu sevdaha”. U svakom slučaju, pamte je kao ženu koja je ostavila trag koji se ne briše. Njene pesme su deo kolektivnog pamćenja, one koje se pevaju na svadbama, okupljanjima, i onim tihim večerima kad neko poželi da se priseti svoje Bosne.
Zehra Deović nije bila samo glas jedne epohe — bila je glas naroda. Njene note i danas odzvanjaju kao tihi podsetnik da umetnost ima moć da nadživi vreme, politiku i zaborav. I zato, kad god se zapeva “Dve su se vode zavadile”, negde u tom zvuku još uvek postoji ona — Zehra, devojka iz Foče koja je pesmom dala sve, baš kao što je i sama rekla: “Sve sam vam dala i rekla pesmom.”
