U Sarajevu se prepričava priča o ženi čije je ime postalo sinonim za mir i dostojanstvo. Džejla, istinski simbol tihe snage, živela je život koji je spolja delovao skladno imala je porodicu, siguran posao i svakodnevnicu koja je bila uredna i uređena kao stranica iz časopisa.
- Međutim, iza tih urednih linija krila se bol duboko urezana u ćutanje.Svi su znali da je njen muž vara. To se šaputalo po gradu. Bilo je poruka, glasina, fotografija. Ljudi su se pitali kako može da trpi, zašto ne ode, zašto ćuti. Ali Džejla je imala svoj odgovor na sve to: “Ne nosi svako dostojanstvo na isti način.” Nije želela skandal ni dramu. Bila je od onih koje ćute, ali ćute dostojanstveno. Njena snaga je bila neupadljiva, ali prisutna. Iako su ljudi mislili da je trpljenje čini slabom, zapravo je u toj tišini živela najveća hrabrost.
Njen muž, Emir, nije bio zla osoba, već neko ko je, kako je i sam tvrdio, “slab na novinu”. Voleo je ženu s kojom je delio život, ali nije umeo da pronađe mir u sebi. Lutao je od lica do lica, tražeći ono što nikada nije umeo da zadrži kod kuće — a možda zato što nikada nije razumeo da pravo bogatstvo ne traži uvek novu priču, nego novu dubinu u istoj.
- Jedne tihe večeri, dok je grad tonuo u mrak, sedeli su u dnevnoj sobi, okruženi sopstvenim tišinama koje su znale više od reči. Kad ga je pitala zašto to radi, odgvor je bio jednostavan i porazan: “Ne znam.” A ona je, mirno, ali s bolom, dodala: “Možda ne tražiš više. Možda samo ne znaš da čuvaš ono što imaš.”
Godinama je sličnih razgovora bilo mnogo, ali i dalje je ostajala. Ne zbog slabosti — već zbog nečeg većeg. Jer za Džejlu, oprostiti nije bilo isto što i prihvatiti, a ljubav nije merenje povreda nego sposobnost da ostaneš svoj, i kad te sve vuče da se slomiš.
- U domaćim medijima poput portala „Stil”, slične priče o ženama koje trpe zbog ljubavi često se romantizuju ili osuđuju, ali Džejla nikad nije tražila opravdanje. Ona je želela razumevanje. Ponekad su je posmatrali kao “ženu mučenicu”, ali ona nije u tome videla tragediju. Za nju je sve to bio deo izbora — da ne da drugome moć da je slomi, da ostane svoja uprkos svemu.
I danas su mnoge priče sa naših prostora, kao što je zabeleženo i u magazinu Dnevni Avaz, dokaz da se borba u braku ne meri brojem odlazaka, već snagom ostajanja onda kad to ima smisla.Život je tekao dalje. Džejla je nastavila da živi, da radi u banci, da brine o deci. I onda, tiho kao što je živela, razbolela se. Ćutke. Nije želela da njena bolest postane oslonac sažaljenja. Ni tada nije tražila pažnju, ni rame za plakanje.
- Tek kad je otišla, Emir je shvatio da je ceo njegov život bio okupan u njenoj tišini, kao neko skriveno svetlo koje više nije tu. Na njenom grobu, dok mu je ruka drhtala na crnom kamenu, prvi put je bez maske izgovorio: “Ti si bila jača od mene.”
Čak i posle smrti, njene reči i dalje su odzvanjale. Deca, odrasli sada ljudi, pričala su o majci kao o ženi koja je volela bez gorčine. Nije govorila da je ljubav savršena, ali je znala da bez oproštaja nema dostojanstva.Sajt „Žena Blic” objavio je više tekstova o temama sličnim ovoj, naglašavajući da svaka priča ima svoju pozadinu, svoje nijanse i svoju težinu. A baš poput tih članaka, i Džejlina priča odjekuje među onima koji veruju da ljubav nije o idealima, već o zrelosti.
- Često se kaže da oprost oslobađa onoga ko oprašta, ne onoga kome se prašta. To je Džejla znala bolje od svih. Njena najbolja prijateljica Selma jednom je rekla: “Nije ona praštala zato što je morala. Nego zato što je želela da ostane čista, čak i onda kad bi život postao prljav.”
Posle nje, Emir je počeo da menja sebe. Ne odmah, ne preko noći, ali jesu postojali tragovi. Počeo je da volontira u domu za žene koje prolaze kroz teške situacije. Kad god bi pričao o Džejli, nije bilo suza, samo tiha zahvalnost. Rekao bi: “Ona me je naučila da praštanje nije slabost, nego sloboda.”
- Njihova deca postala su ljudi koji razumeju složenost odnosa, ljudi koji ne beže od emocija, već ih uzimaju kao putokaz za sopstveni život. Znali su da njihova majka nije živela bajku, ali jeste živela vredno.U lokalnim časopisima poput „Lepa i Srećna” više puta su opisivane žene koje nose tihe borbe, i u svakoj od njih se nazire pomalo Džejle — u onoj snazi koja se ne vidi, ali se oseća.
Jedne večeri, Emir je pronašao pismo koje mu je ostavila. Reči su bile meke, ali odlučne. Pisala je da ga razume, da mu oprašta i da se nada da će shvatiti da nikad nije otišla zato što je morala da trpi, nego zato da bi oni koje voli naučila šta znači praštanje u svojoj najčistijoj formi.Tog dana, Emir je u tišini zaplakao. Prvi put, bez griže, bez poniženja — samo sa spoznajom. I tada je shvatio da ona nije bila žena koja je trpela, nego žena koja je volela do kraja, ali i sebe.
Džejla nije bila legenda, nije bila junak iz romana, ali jeste bila simbol dostojanstva. Ostaće zapamćena ne zato što je ćutala, već zato što je razumela da ljubav bez slobode nije ljubav, a oproštaj bez razumevanja nije oproštaj.Pričalo se mnogo o njoj u Sarajevu, ali više niko nije govorio s podsmehom. Samo sa poštovanjem. Jer bila je ona, kako reče Selma, “žena koja nije tražila da je razumeju — nego da je osete.”I danas, kad se spomene, ljudi kažu samo: “Bila je gospođa. Od glave do duše.”
