Priča o Milki Perić, poznatoj kao „Baka Crvenkapica“ iz Udbine, dirljiva je oda ljudskoj izdržljivosti, usamljenosti i neugasloj privrženosti rodnom kraju. U njenom životu spojile su se tuga, nepravda, jednostavnost i neverovatna snaga duha.
- Rođena u malom mestu u Lici, Milka je bila lepa i vedra devojka koja se po svojoj crvenoj odeći isticala gde god se pojavila. Međutim, svet koji ju je okruživao bio je surov, a još grublje su bile okolnosti koje su je pratile od najranijeg detinjstva. Već kao trinaestogodišnjakinja ostala je bez majke, dok se otac ubrzo ponovo oženio. Taj rani gubitak i udaljavanje od porodice bili su tek početak njene borbe.
Kada je u šesnaestoj godini počela raditi u pilani kao pisarka, brzo je postala poznata po svom lepom rukopisu i vedrom duhu. Međutim, uslovi u kojima je radila bili su sve samo ne laki. Radila je u muškom okruženju, izložena nepoštovanju i podsmesima, a nakon nesrećnog događaja u kome joj je kosa završila u mašini, Milka je zadobila i fizičke i psihičke ožiljke. Od tada je stalno nosila kape – one su postale njen zaštitni znak, ali i svojevrsna simbolična barijera prema svetu koji ju je odbacio. Iako je kasnije otišla u prevremenu penziju, život surovog siromaštva, trauma i teškog rada odveli su je u potpunu izolaciju.
- Ipak, uprkos tome što je živela u kućama bez struje, vode ili podrške, Milka je odbijala svaku ponudu da napusti Udbinu. Čak i kad joj je opština ponudila starački dom, nije želela da ode. Strah od nepoznatog, kao i osećaj ukorenjenosti u svom kraju, bili su jači od teških uslova u kojima je živela. Sve što je imala – platila je svojom dobrotom i vedrinom. Nije tražila milostinju, ali je uvek rado nekome platila kafu ako je imala i najmanje mogućnosti. Ta dobrota i osećaj dostojanstva održavali su je živom.
Milkinu priču svet je upoznao zahvaljujući YouTube kanalu Loki TV, iza kog stoji Robert Labrović. Njegovi video zapisi prikazivali su ženu oštrih reči, britkog uma i iznenađujuće lucidnosti. Milka je kroz te snimke znala da bude i besna i duhovita, ali je uvek ostavila utisak osobe koja duboko razume ljude i odnose među njima. Njeni monolozi postali su ne samo svedočanstvo njene sudbine, već i glas jedne prošle generacije, ogoljene i zaboravljene. Publika je nije pratila zbog njenog ponašanja, već zbog hrabrosti i autentičnosti koje su prkosile zaboravu.
- Veliku ulogu u njenom životu imao je i Ilija, mladić iz Udbine, koji ju je redovno obilazio, donosio hranu i vodu, i snimao video zapise za svoj kanal. Zahvaljujući njemu i Robertu, Milka je u poslednjim godinama imala kontakt s ljudima koji su je cenili. Mnogi su slali pakete pomoći, odjeću, hranu, pa i pokoju ljubaznu reč. Iako ih možda nikad nije lično upoznala, ti ljudi vratili su joj veru da nije potpuno sama, da je njena priča ipak vredna pažnje.
Milka je umrla 2022. godine, u 75. godini, sama, ali u miru. Sahranjena je u porodičnoj grobnici u selu Tolići, uz pomoć opštine. Do poslednjeg dana ostala je verna sebi i svome kraju, uprkos svemu što je preživela. Njena priča pokazuje da postoje ljudi čiji životi možda ne svetlucaju spolja, ali nose neprocenjiv sjaj unutrašnje snage.
- U domaćem medijskom prostoru ova priča je zabeležena i analizirana iz više uglova, što potvrđuje i tekst objavljen na portalu Kurir Stil, koji je detaljno predstavio Milkine životne okolnosti i donio novu perspektivu o ženi koju je svet znao samo iz kratkih, često humornih video zapisa. (Izvor: Kurir Stil)
Takođe, jedan od izvora koji su pratili njenu priču bio je i Jutarnji list, koji je kroz sećanja ljudi iz Udbine osvetlio tragični deo njenog života u pilani i način na koji je bivala neželjena svedokinja brutalnosti i omalovažavanja još kao tinejdžerka. (Izvor: Jutarnji list)
- Iako su je mnogi videli kao savremenu simboliku usamljenosti, lokalna zajednica nikada nije potpuno zaboravila Milku. Na portalu 24sata.hr objavljena je potresna reportaža o njenim poslednjim danima, kao i o tome kako su stanovnici Udbine i okoline, uz pomoć YouTube kanala, uspeli da joj makar delimično olakšaju bolnu svakodnevicu. (Izvor: 24sata.hr)
Priča o Milki Perić ostaje više od životopisa jedne žene. To je priča o borbi za identitet u vremenu koje često ne mari za pojedinca, o značaju zajednice i moći iskrene reči. U njenoj jednostavnoj brvnari, u hrpama smeća koje je sakupljala, u kapama koje je nosila, krila se čitava drama jednog ljudskog života – surovo iskrena, ali neugasla. Njena smrt možda jeste bila tiha, ali je odjeknula snažno među svima koji su je makar jednom gledali kako uz kafu priča o svom svetu. Jer svako ko je poznavao Milku – makar i kroz mali ekran – znao je da nije bila „samo još jedna luda žena“. Ona je bila glas koji nas upozorava da u svakoj tišini postoji priča, ponekad i glasnija od svih drugih.
Ako je njen život bio ispunjen bolom, ono čega se danas sećamo jesu trenuci u kojima je širila dobrotu, hrabro gledala u kameru i prkosno živela „po svom“, čak i u najgorim uslovima. Po tome će ostati zapamćena – kao žena koja je živela teško, ali nepokolebljivo, kao originalna i neponovljiva „Baka Crvenkapica“ iz Udbine
