U domaćoj javnosti i dalje tinja priča o prijateljstvu Irfana Mensura i Žarka Lauševića, a mnogi mediji, među kojima i „Kurir“, podsećaju da je njihova povezanost nastala u jednim od najtežih dana pandemije.
- Upravo tada, kada su obojica bili smešteni u istoj bolničkoj sobi, rodila se jedna od onih priča koje ljudi prepričavaju kao da su deo neke nežne, ali bolne legende. Kako „Kurir“ ističe, Mensur je tih dana gledao u prijatelja drugačijim očima, svestan da mu pred njim leži čovek čija snaga i ranjivost idu ruku pod ruku. I dok su se borili sa neizvesnošću koju je virus donosio, između njih se stvorila blizina koju vreme nije izbrisalo. Zbog toga i ne čudi što Mensur danas nosi posebnu uspomenu – predmet koji, kako sam kaže, čuva duh čoveka koji je i dalje živ u njegovim mislima.
Kada se prisetio tih dana, govorio je tiho, ali sa neskrivenim emotivnim nabojem. Isticao je da ne želi da govori o Lauševiću kao o velikoj umetničkoj figuri, premda je to ono što bi mnogi očekivali. Za njega, Žarko nikada nije bio samo glumac, pisac ili slikar. U njegovoj percepciji, Laušević je pre svega bio osoba koja je zračila prisustvom koje se nije moglo imitirati. Zbog toga je Mensur naglasio da i dan-danas svako jutro započinje kafom iz šolje koju mu je Žarko ostavio pri izlasku iz bolnice. „Kurir“ navodi da je ta šolja, iako blago okrznuta, postala simbol jedne neraskidive veze, kao i tihi podsetnik na zajedničku borbu koju su vodili.
- Prema rečima glumca, njih dvojica su delili dane koje će pamtiti celog života – dane u kojima se govorilo malo, ali se osećalo mnogo. Dok su ležali u bolničkoj sobi, virus je ispisivao svoje poglavlje, ali su njih dvojica stvarali neko sasvim drugo. Mensur se prisetio i trenutka kada je Laušević poželeo da ostavi svoje pidžame koje mu je Anita kupovala; međutim, nakon kratkog razgovora, odlučio je da zadrži odeću, ali mu je zato uručio šolju. Iako skromna stvar, prema Mensurovim rečima, postala je jedan od najdragocenijih predmeta u njegovom domu. Uz osmeh je dodao da ne želi da odustane od osećaja da ga ta šolja „povezuje sa čovekom koji je još tu“.
Kako „Blic“ prenosi, Mensur nerado govori o Žarku u kontekstu odlaska. Smatra da bi to značilo prihvatanje nečega što njegovo srce još ne dopušta. Umesto toga, voli da kaže da je Laušević postao svojevrsna pojava – neko o kome ljudi i dalje pričaju, prepričavaju anegdote, citiraju njegove stavove, tragaju za tragovima koje je ostavio u umetnosti i životu. Po njemu, ta pojava se ne može potisnuti, jer je previše ljudi na njega gledalo sa poštovanjem koje se retko dodeljuje.
- U razgovoru koji je vodio za televiziju K1, Mensur je otkrio još jedan manje poznat detalj: uskoro će se navršiti dve godine od Žarkove smrti, a njegovo društvo iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta i dalje neguje ritual koji je kreiran da sačuva lepe uspomene umesto bolnih. Kako je objasnio, Žarkova supruga Anita zamolila ih je da se ne govori o datumu smrti, nego da se slavi život, pa je tako nastala tradicija koju sada brižno čuvaju. Svake godine 19. januara, oko četrdesetoro ljudi, prijatelja i kolega, okuplja se i obeležava zajednički rođendan koji su Laušević i Mensur delili. „Blic“ dodaje da je ta proslava prošle godine bila posebno emotivna, a Mensur je sačuvao čak i tortu koju im je poslalo pozorište sa posebnom posvetom.
- Negde na sredini svoje ispovesti, glumac je priznao da je taj januar za njega mesec pun kontrasta – sa jedne strane, to je vreme sećanja, tuge i nostalgije, a sa druge vreme radosti koja dolazi iz želje da se čuva ono što je lepo. Ovaj balans emocija, prema njegovim rečima, najviše je voleo kod Žarka – sposobnost da i najteže trenutke pretvori u nešto što ima smisla. „Kurir“ podseća da je pomenuta tradicija slavljenja rođendana mnogima postala inspiracija, jer pokazuje kako zajednica može da pretvori tugu u sećanje koje gradi, umesto da ruši.
Kada govori o Žarkovoj pojavi, Mensur često naglašava da ne zna čime je sve osvojio ljude. Jedino zna da je tajna možda u njegovoj iskrenosti – u činjenici da je sve što je radio, radio punim srcem. Njegov profesionalni put, koji su domaći mediji poput „Kurira“ i „Blica“ mnogo puta opisivali, nije bio lak; život ga je više puta lomio, ali ga nikada nije slomio do kraja. Ta upornost, smatra Mensur, bila je magnet koji je ljude vukao ka njemu.
- Na kraju svoje priče, govoreći smirenim tonom, Mensur je rekao da mu uspomene pomažu da održi mir u srcu. Oseća da je njegov prijatelj ostavio trag koji će teško izbledeti, ne samo u svetu glume, već u svim ljudima koji su ga zaista poznavali. „Nova“ podseća da je Laušević ostavio iza sebe delo koje će trajati, kao i poruke koje su mnogi tek sada počeli da razumeju. Mensur, međutim, tvrdi da je njegova lična ostavština nešto mnogo jednostavnije: jedna šolja, jedno prijateljstvo i jedan osećaj koji ne prolazi.
Kako sam kaže, kada god podigne šolju da popije prvu kafu, oseti kao da na trenutak vraća prijatelja u svoj dom. I dok priča kako taj mali, okrznuti predmet stoji u njegovoj kuhinji, jasno je da govori o nečemu mnogo većem. O onoj vrsti uspomene koja čoveka ne pušta, jer je nastala u danima kada se život svodio na disanje i čekanje, a prijateljstvo na tihe poglede i neizgovorene reči. I zato, tvrdi, Žarko za njega nikada neće biti odsutan. Samo je promenio prostor u kojem postoji.
