Od trenutka kada je „Kurir“ pisao o događajima koji su obeležili život budućeg patrijarha Pavla, priča o njegovoj nesebičnosti i neobičnom putu ka monaštvu i danas ostaje jednako snažna.
Iako su mnogi znali za njegovu blagost i skromnost, manje je onih koji su bili upoznati sa dramatičnim okolnostima koje su ga odvele u manastir Vujan, uverenog da će upravo tamo sačekati poslednje trenutke svog života. „Kurir“ navodi da je taj put počeo jednog vrelog dana 1944. godine, kada je kao veroučitelj u Banji Koviljači pazio na decu izbeglu iz ratom zahvaćene Bosne, trudeći se da im ublaži bar deo užasa kroz koji su prošla.
- Tog dana poveo ih je do hladne Drine, nadajući se da će voda makar za kratko da ih rastereti straha i briga. Dečja neopreznost, međutim, pretvorila je tih nekoliko trenutaka radosti u dramatičnu borbu za život. Jedan dečak je, gurnut talasom i sopstvenom nespretnošću, udario o dno reke, izgubio dah i počeo da tone. Veroučitelj Gojko, kako prenosi „Kurir“, nije oklijevao ni sekundu — bacio se u nabujalu, ledenu vodu, svestan da bi trenutak dvoumljenja bio koban. Uspeo je da ga izvuče, ali cena tog herojskog čina bila je visoka. Nedugo potom, temperatura ga je oborila u postelju, pluća su mu se punila upalom, a lekari su ustanovili da je oboleo od teške tuberkuloze. Prognoze su bile brutalne: dali su mu najviše tri meseca života.
Uplašen ne toliko smrću, koliko pomisli da će umreti daleko od tišine koju je toliko voleo, Gojko je odlučio da se skloni od sveta i poslednje dane provede u manastiru Vujan. Dolazak u manastir bio je mračan trenutak za njega, jer su ga monasi, bojeći se zaraze, držali na odstojanju, dajući mu jasno do znanja da ne sme prisustvovati liturgiji, niti jesti sa njima za trpezom. Ipak, taj osećaj odbačenosti ubrzo se pretvorio u priliku za duboku ličnu preobrazbu.
- Kako „Blic“ naglašava, veroučitelj Gojko je svakog dana, nakon završetka službe, tiho ulazio u crkvu, klečao pored moštiju svetitelja Vujanskog i dugo se molio. Te molitve su ga prožimale tugom, ali i nekom neobjašnjivom snagom. U toj tišini i osami, koja je za mnoge bila kazna, a za njega utočište, počela je da se budi nada koja je izgledala nerealno. Iako je telo bilo iscrpljeno, bolest polako popušta. Rane su zarastale, dah je postajao lakši, a nekada smrtonosna dijagnoza povlačila se kao da nikada nije bila izrečena. „Blic“ navodi da su monasi verovali kako je u pitanju pravo čudo, jer se ozdravljenje desilo bez ikakvih lekova, u vreme kada je tuberkuloza retko kome praštala.
U znak zahvalnosti, Gojko je urezbario mali drveni krst, jednostavan, ali ispunjen dubokom porukom. Napravio ga je sopstvenim rukama i posvetio manastiru čije su ga staze opet učinile čovekom. Na njemu je napisao: „Povodom iscelenja svoga, manastiru Vujnu, rab Božji Gojko“. Taj krst se i danas čuva u manastirskoj riznici i iznosi se samo na najveće praznike, kao svojevrsni svedok jednog tihog, nepokolebljivog čuda.
- Oporavak je u njemu promenio sve. Razumeo je da je život koji je dotad vodio bio samo priprema za put kojim je trebalo da krene. Ono što „Nova“ opisuje kao njegovu unutrašnju prekretnicu, upravo je rođeno u tim tihim danima Vujna. Kada je osetio da se telo obnovilo, a duh ojačao, doneo je odluku koja mu je preokrenula sudbinu — postati monah. Četiri godine kasnije, u manastiru Blagoveštenje, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, zamonašio se i uzeo ime Pavle, po apostolu koji je takođe prošao kroz lično preobraženje.
U godinama koje su usledile, kao monah, a potom i kao patrijarh, Pavle je nebrojeno puta pokazao šta znači živeti po meri dobra. Pričalo se kako je hodao pešice umesto da koristi prevoz, kako se nije odvajao od naroda, kako je, kada bi ga neko zaustavio na ulici, uvek zastao da sasluša. Jednom prilikom, kako su pisale domaće novine, sveštenik ga je ponudio vožnjom u luksuznom automobilu, ne znajući da je to zapravo bio Pavlov auto. Kada je čuo da ga vozi njegov mercedes, patrijarh je jednostavno rekao da auto pripada crkvi, a ne njemu, i nastavio da hoda. To je bio Pavle — čovek koji nije mario za posed, već za dušu.
- Ipak, deo njega je uvek ostao u Vujnu, na planinskim stazama kojim je hodao dok se budio iz bolesti, dok se borio sa sumnjama i dok je pokušavao da razume zbog čega mu je život pošteđen. Oni koji su ga poznavali govorili su da se nikada nije udaljio od tog iskustva. Taj mirni manastir nije bio samo mesto oporavka, već i trenutak kada je shvatio da život nije slučajnost, već poziv. „Telegraf“ naglašava da je upravo ta bolest bila prelomna za odluku koja ga je zauvek odvojila od svetovnog života i približila duhovnom pozivu.
Čin spasavanja davljenika bio je tek prvi dokaz njegovog čovekoljublja. U godinama koje su dolazile, patrijarh Pavle je svojom jednostavnošću i blagošću podsećao da se veličina ne meri položajem, već srcem. I dok se danas mnogi sećaju njegove tihe rečenice „Budimo ljudi“, malo ko zna da je upravo jedna bolest, jedna reka i jedan manastir postavio temelje čoveka koji je do kraja života ostao simbol dobrote.
