Čim je spisateljica Laura Li Elen Džonson ispričala svoj doživljaj u tekstu za strani medij, domaći Kurir istakao je taj trenutak kao jedan od onih koji naizgled deluju bezazleno, a zapravo ostave dubok trag u čoveku.
- Dok je sedela sama u restoranu, uživajući u jednostavnom obroku i miru koji je za nju imao posebno značenje, nije ni slutila da će joj prići mladić čije će reči odzvanjati u njoj skoro ceo život. Te reči, iako navodno izrečene iz dobrih namera, učinile su da joj se želudac stegne i da se preispita na način koji nije očekivala. Kada je stigla u svoj pansion te večeri, kako prenosi Kurir, slomila se pod teretom misli i počela da plače, nesigurna gde se završava njena istina, a gde počinje društvena percepcija usamljenosti.
Mladić je prvo prišao njenom stolu sa blagim osmehom, ostavljajući utisak nekoga ko želi da bude ljubazan. Rekao je da bi je on i njegova devojka rado pozvali da im se pridruži – samo da je stigla ranije. Taj gest činilo se da je trebao da bude prijateljski, ali nije se ni završio, a atmosfera se potpuno promenila. Kada joj je rekao da „izgleda tako usamljeno“ i da mu je „žao zbog toga“, nešto u njoj se slomilo. Te reči, iako izrečene kao činjenica, zapravo su odražavale duboko ukorenjena društvena očekivanja – da biti sam, naročito žena, znači biti manjkav. Ona je odmah uzvratila da joj je dobro i da nije usamljena, ali odbrambeni ton njenog glasa odavao je da ju je pogodio više nego što je želela da prizna.
- Okrenula je glavu, pitajući se kakav čovek prilazi potpunom strancu samo da naglasi da izgleda „bedno“. I dok su mladić i njegova devojka napuštali restoran, njen osećaj nelagode je rastao. Odsjaj njihovog samopouzdanja podsetio ju je na sve predrasude s kojima se suočavala kao žena koja živi sama i bira život van očekivanih normi. Društvo i danas, kako ističu i domaći izvori poput Blica, uporno meri uspeh u venčanim burmama, deci i porodičnim fotografijama na zidovima dnevnih soba. Laura je godinama nosila breme tog pogleda, pokušavajući da opravda sopstvenu potrebu za slobodom pred svetom koji to nije umeo da razume.
Sama scena u restoranu bila je dodatno obojena činjenicom da je bila na putovanju koje je trebalo da je osnaži, da joj pruži osećaj slobode. Ali nakon tih reči, kako Kurir navodi, sve što je želela bilo je da ispije poslednje gutljaje svog vina, završi pastu koju je naručila i pobegne nazad u mir svog pansiona. Odbila je desert, spustila pogled i uputila se prema sobi. Tek kada je zatvorila vrata iza sebe, emocije su je obuzele i pala je na krevet, shvativši da je dozvolila unutrašnjim šapatima da je pobede.
- Tokom celog života osećala se drugačije od drugih. Najmlađa od četvoro dece, jedina devojčica u domu punom muške energije, rano se učila nezavisnosti. Majka je, kroz šalu ali i istinu, govorila da je „izašla iz materice gurajući doktora i vičući da će sama“. I zaista, nikada nije volela da joj drugi govore kako da živi. Ta tvrdoglava samostalnost postala je stub njenog identiteta, ali i razlog što joj društvo često pripisuje etikete koje nije zaslužila.
- Već kao tinejdžerka počela je da razumeva da romantični ideali, koje su joj servirale bajke, možda nisu njena životna priča. I iako je izlazila, imala momke, i povremeno maštala o nekoj vrsti intimnosti, nije želela tradicionalni model života koji se u društvu podrazumeva. Bilo je trenutaka kada su partneri pokušavali da je „poprave“, da joj pokažu kako bi trebalo da se ponaša, da je upute kako da bude „ženstvenija“, „mekša“ ili manje tvrdoglava. Čak joj je i majka savetovala da ponekad „pusti muškarce da joj pomognu“, jer, navodno, takvo ponašanje „treba igrati malo više“. Ali ona nikada nije umela da se pretvara.
U jednom trenutku života, kada je slušala radio sa drugaricama, čula je rečenicu koja joj se urezala u pamćenje: „Jedna od četiri žene nikada se neće udati.“ Dok su se njene prijateljice zgražavale nad tim, ona je u sebi znala – to će biti ona. Ne iz očaja, već zato što je osećala da je njen put drugačiji.
- U odraslom dobu, njene veze često su prestajale kada bi shvatila da partner očekuje da ona živi prema šablonu. Kada bi otvoreno rekla da ne želi brak i da ne planira decu, mnogi bi se povukli. Ali ona je i dalje birala svoje. Birala je sebe. Iako su pitanja okoline o tome zašto se nikada nije udala postajala sve učestalija i sve neugodnija, nastojala je da ne dozvoli da je oblikuju. U jednom trenutku, cela grupa ljudi u nekom društvu okrenula se prema njoj i čekala odgovor – kao da je morala nekome polagati račune. To ju je dugo mučilo.
Iako se ponekad osećala usamljeno, nikada nije dozvolila da je taj osećaj parališe. Kaže da joj samoća povremeno padne teško u trenucima kada se suočava s problemima, ali brzo pronađe rešenje i nastavi dalje. Ima ljude koji je vole, porodicu i prijatelje na koje se može osloniti. Podsetila je sebe da ni oni u vezama nisu imuni na usamljenost – ponekad je, zapravo, najdublja među dvoje koji dele isti krov.
- U svojim četrdesetim godinama počela je da razvija duhovnu stranu sebe, učeći da veruje da je svako tačno tamo gde treba da bude. U pedesetim je otkrila moć pisanja i kroz to proces isceljenja. Uz krug ljudi koji su je prihvatali bez pokušaja da je menjaju, konačno je osetila kako izgleda istinsko samoprihvatanje. Navršiti šezdesetu za nju je bilo oslobađajuće – po prvi put u životu, nije osećala potrebu da se objašnjava.
Kako Nova.rs često piše u sličnim ispovestima žena koje biraju netipične puteve, oslobođenje dolazi onda kada čovek shvati da njegov život ne pripada ničijim očekivanjima. Laura je upravo to naučila – da ne mora da bude deo para da bi njen život bio vredan. Da sloboda ne znači gubitak, već prostor u kojem možeš da dišeš punim plućima.
Na putovanju kroz Kanadu, nedavno, sedela je sama u restoranima, razgovarala sa ljudima, jela putine i gledala svet oko sebe. Ni u jednom trenutku nije osetila da negde „ne pripada“. Naprotiv. Sa osmehom je svakog puta rekla: „Sto za jednu osobu.“ I tog trenutka, kako prenos i domaći mediji poput Kurira zaključuju, prigrlila je sebe – ženu koja je celog života verovala da jedino autentičnost može da je spasi od unutrašnjih demona i tuđih očekivanja
