U malom selu Obrež, koje se nalazi u blizini Varvarina, priča o Zoranu Brkiću postala je prava atrakcija. Ovaj neobični čovek odlučio je da na nesvakidan način pristupi temama koje mnogi izbegavaju životu i smrti.
- Spomenik koji je podigao nije običan spomenik, već nešto što više liči na interaktivnu autobiografiju nego na klasičnu grobnicu. Zoranova priča postala je tema razgovora i razmišljanja, izazivajući divljenje, ali i podstičući dublje promišljanje o životu, smrti i nasleđu. Kada prolaznici naiđu na ovaj spomenik, mnogi zastanu i, čak, žele da ga slikaju. Blic piše da Zoran svojim unikatnim pristupom životu ostavlja snažnu poruku – smirenošću i prihvatanjem smrti kao neizbežnog dela života.
Spomenik Zorana Brkića nije samo obeležje, već njegova životna priča postavljena na ploči koja služi kao „oglasna tabla“ njegovog postojanja. Na tom spomeniku, posetioci mogu videti fotografije sa različitim ljudima iz Zoranovog života, od učiteljica do prijatelja i devojaka, uz duhovite i emotivne opise koji govore o njegovim sećanjima i iskustvima. Ovim činom Zoran je odlučio da svoju životnu priču učini dostupnom svima. Svako ko naiđe može je pročitati i saznati više o njegovim mislima, osećanjima i životnim trenucima. Telegraf izveštava da Zoran svojim delovanjem, na neobičan, ali hrabar način, pokazuje da se ne boji starosti. On unapred postavlja datum svoje smrti, verujući da će živeti do 2057. godine, iako sa svakim danom sve više priča o životu, a ne o smrti.
- Zoran, koji se na svom spomeniku opisuje kao „inženjer organizacionih nauka, planer, filozof i glumac u pokušaju“, svojim autoironičnim pogledom na sebe izaziva smeh, ali i divljenje. Njegov opis ličnosti je humorističan, ali i ozbiljan, što daje dubok uvid u njegov karakter. On se ne stidi šale na svoj račun, već se prikazuje kao neko ko razmišlja o životu, ali i ko uživa u njemu. Vas Glas ističe da je Zoranov pogled na život pun optimizma, jer ne smatra smrt strašnim krajem, već prirodnim delom postojanja. Ovaj pogled na smrt donosi mu mir, jer prihvata njenu neizbežnost, ali je ne doživljava kao nešto što treba da izazove strah. Zoranov spomenik nije samo podsetnik na njegov život, već i poziv na razmišljanje o smrti kao neizbežnoj, ali ne strašnoj fazi postojanja.
Podizanje spomenika sebi za života nije česta praksa, ali Zoranov slučaj nije jedini. Mnogi ljudi, naročito u manjim sredinama, odlučuju da podignu spomenik sebi za života, iz različitih psiholoških i emocionalnih razloga. Ovaj čin omogućava ljudima da na neki način preuzmu kontrolu nad svojim nasleđem i ostave trag koji žele. Zoran, u ovom slučaju, odlučuje da ne dozvoli drugima da odluče kako će ga pamtiti, već on sam bira kako će ostati zapamćen. Ovaj postupak, koji mnogi vide kao način da se smire i prihvate neizbežnost, donosi unutrašnji mir, naročito onima koji su već prošli kroz gubitke, bolesti ili osamljenost. Blic navodi da je ovakav čin česta reakcija na duboke životne promene i gubitke, jer podizanje spomenika sebi omogućava osobama da se pomire sa smrtnošću i pronađu unutrašnju slobodu.
- Estetika spomenika je još jedan važan aspekt koji Zoran uzima u obzir. Za njega, spomenik nije samo obeležje smrti, već umetnički izraz. Odabir materijala, dizajn i simbolika spomenika postaju njegov poslednji umetnički izraz, kojim želi da ostavi lepotu koja će živeti i nakon njega. Spomenik postaje vizuelno sećanje koje ne samo da pamti osobu, već i proslavlja njeno postojanje. Zoranov spomenik nije samo kamen, već umetničko delo koje ima duboko značenje, kako za njega, tako i za sve one koji naiđu na njega. Telegraf dodaje da Zoran svojom pričom ne samo da izražava životnu mudrost, već poziva i druge da se ne boje prolaznosti, nego da žive autentično, sa smirenostima i prihvatanjem svojih nesavršenosti.
Zaključak Zoranove filozofije je jasan: život treba slaviti, a smrt prihvatiti. Spomenik koji je postavio nije samo podsetnik na njegovu smrt, već i poziv svim ljudima da preispitaju svoje stavove prema životu i smrti. On ne vidi smrt kao nešto zastrašujuće, već kao deo nečega većeg – kao proces koji treba prihvatiti i proslaviti. Zoranov humor, optimizam i filozofski pristup postavljanju spomenika izazivaju divljenje, ali i pozivaju na promene u razmišljanju svih onih koji naiđu na njegovu priču. On nas podseća da smrt nije kraj, već deo prirodnog ciklusa života. Ovaj čin je pravi umetnički izraz života i smrti, koji nas inspiriše da živimo autentično, sa smislom i da se ne plašimo svoje smrtnosti
