Toma Zdravković i Zoran Kalezić ostavili su dubok trag na jugoslovenskoj muzičkoj sceni, ali njihovo prijateljstvo, puno poštovanja i emotivnih trenutaka, često je bilo više od same muzike.
- Priča koja se skriva iza njihovih veza, koja je daleko od običnih anegdota i nagrada, pokazuje snagu istinske podrške među umetnicima, koja je nezamisliva u današnjem svetu estrade.
Jedan od najposebnijih trenutaka u njihovim životima dogodio se u jeku Kalezićevih uspeha na muzičkoj sceni. Toma, koji je već bio etablirana muzička ikona, čuo je na radiju vest da je Zoran pobedio na prestižnom festivalu Beogradsko proleće sa pesmom “Hiljadu puta hvala”.
- Zoran Kalezić tada nije mogao ni da sanja da će ta vest promeniti njegov život, i to na način koji je prevazišao sve prethodne nagrade i priznanja. Toma je, vozeći se taksijem, odlučio da prepozna Zoranovu vrednost na način koji se nikada neće zaboraviti.
U trenutku kada su svi ostali samo gledali rezultate festivala, Toma Zdravković je odlučio da učini nešto zaista posebno. On je, sa grupom svirača, otišao do Zorana, iako nije bilo nikakve najave, da lično dođe i prizna njegov talenat. Toma nije dolazio da održi ceremoniju niti da se pozdravi kroz formalnosti, već da pokaže da je Zoran stvarni umetnik, da zaslužuje priznanje i poštovanje. Zdravković je stigao do Zorana u zoru, probudio ga i rekao mu ono što svi umetnici ponekad zaborave reći – da su umetnici samo oni koji svojim radom i dušom zrače pravim umetničkim izrazom.
- Ovaj gest, naizgled jednostavan, postao je sinonim za njihovu povezanost i prijateljstvo. Na Banovom brdu, gde je Toma došao sa sviračima, stvorena je slika koja i danas deluje kao isečak iz vremena kada su emocije, pesma i stvarni boemski duh bili važniji od ikakvih formalnosti. Toma i Zoran su uvek govorili o tome šta bi bilo da su bili pravi “Cigani” – što znači da su u toj priči prepoznavali ljubav prema muzici i životu, bez obzira na okolnosti. Zoran se seća tog trenutka sa velikim poštovanjem i toplinom, jer je Toma dao priznanje kakvo su mnogi tek čekali kroz nagrade.
- Uprkos raznim izvorima pažnje i popularnosti, Zoran Kalezić nikada nije bio kao ostali. Njegovo postojanje u svetu muzike bilo je obeleženo iskrenošću i duhovnošću, što je dolazilo do izražaja kako kroz njegov rad, tako i kroz međusobnu podršku s Tomom. “On je bio pravi prijatelj, onaj koji je uvek bio tu u teškim trenucima”, seća se Gordana Zdravković, Tomina udovica. Svoje sećanje na Zorana, koji je i u najtežim trenucima pružao pomoć, bilo u materijalnom smislu ili, što je još važnije, kroz ljudsku pažnju, ostalo je duboko ukorenjeno u njenom srcu. Zoran je bio mnogo više od kolege, bio je podrška, onaj kome je Toma mogao verovati u svim trenucima, i onaj koji nije okrenuo leđa ni kad je bilo najteže.
Ono što Zdravkovići i Kalezići pamte i danas, i što je ostalo upamćeno među ljubiteljima narodne muzike, jeste Zoranova posvećenost svojoj muzici, ali i njegov iskren odnos prema prijateljima. Svi koji su ga poznavali mogli su da svedoče o njegovoj dobroti, o tome kako je uvek nalazio vremena za druge, ma koliko njegov život bio težak. Iako je živeo u Americi, često je kontaktirao Tominu porodicu i bio je prisutan i kad nije mogao da učini ništa više od toga. Iako je Zoran u mnogim trenucima bio daleko od Srbije, njegova pažnja prema onima koje je voleo nikada nije opadala.
- I nakon Tomine smrti, Zoran je bio tu za njegovu porodicu. Gordana Zdravković se seća da je Zoran bio jedini koji je kontinuirano zvao i pitao da li im nešto treba, uprkos tome što sam nije imao mnogo. Njegova ljudskost, njegova nesebičnost i njegova sposobnost da pruži podršku onima koji su mu najbliži bili su neprocenjivi. Toma je u svom životu imao mnogo prijatelja, ali Zoran je bio onaj koji se uvek mogao smatrati pravim prijateljem, onaj koji je znao da je stvarna vrednost života u tome kako se odnosimo jedni prema drugima, ne u onome što možemo da dobijemo.
Nekoliko meseci pre nego što je Zoran preminuo, govorio je o tome kako se sprema da ponovo sretne svog kumova, Tomu. U razgovorima sa prijateljima, govorio je o tome kako je muzika mnogo više od samih koncerata. Za njega, svaki nastup, svaka pesma predstavljala je duboku povezanost sa publikom. Iako je bio svesno svestan svog kraja, Zoran nije prestao da se bori za to da, pre nego što ode, pruži sve od sebe publici, verujući da je pesma najlepši način da ostavi trag iza sebe.
Zoran Kalezić i Toma Zdravković ušli su u istoriju muzičke scene Jugoslavije ne samo svojim pesmama, već i nevremenim prijateljstvom koje je bilo oslonjeno na poštovanju, ljubavi prema muzici i ljudskosti koja se retko može naći u svetu u kojem živimo.
