U trenucima kada se vernici pripremaju za Božićni post i približavanje Svetoj tajni pričešća, mnogi se vraćaju rečima Patrijarha Pavla, čiji su saveti i danas oslonac ljudima koji nastoje da u veri pronađu smisao i snagu.
- Kako „Kurir“ naglašava, ovaj skromni arhijerej često je podsećao da post nije samo pitanje jelovnika, već stanje duha i način života, pa se zato i priprema za pričešće ne može svesti na mehaničko pridržavanje pravila. Njegove reči, iako jednostavne, duboko su odzvanjale jer ih je potvrđivao sopstvenim primerom, pokazujući da vera nije teorija, već svakodnevno delo i stalno preispitivanje sopstvene savesti.
U središtu njegovog učenja nalazila se svetinja pričešća, koju je opisivao kao izvor duhovne snage bez koje čovek teško može da opstane. Govorio je da su prvi hrišćani žudeli za tim susretom sa Bogom ne zato što je tako bilo propisano, već zato što su osećali da bez toga duša vene.
- U starim zajednicama vernici su se redovno okupljali, posebno nedeljom i praznicima, prilazeći Čaši sa dubokim poštovanjem i iskrenim strahopoštovanjem. Za njih je sve bilo jasno: da bi se čovek sjedinio sa Gospodom, mora voditi računa o tome kakvo mu je srce, kakve misli nosi i kakvim delima ispunjava dan.
Kako bi duša ostala čista, ljudi su se svakodnevno borili sa sopstvenim slabostima i grehovima. Kada bi i poklekli, nisu dugo ostajali u padu – ispovedali bi se i trudili da očiste svoje biće kako bi dostojno pristupili svetinji. Zbog toga su ih nazivali „svetima“, ne zbog savršenstva, nego zbog stalnog kretanja ka dobru. Patrijarh Pavle je često isticao da greh okreće čoveka od Boga i ostavlja trag na njegovoj duši, čineći je teškom i nespremnom za pričešće. Upozoravao je da onaj ko se pričešćuje bez unutrašnjeg preobražaja „navlači na sebe sud i osudu“, jer ne pristupa svetinji sa razumevanjem njene težine i svetosti.
- Iako je post od najranijih vremena bio prisutan u životu Crkve, prvobitno nije postojao kao obavezna priprema za pričešće. Vernici su verovali da je najbolja priprema zapravo celokupan način života, odnosno stalna borba za čistotu srca i odsustvo greha. Tek kasnije, kada su se okolnosti promenile i kada je Crkvi pristupao sve veći broj ljudi koji nisu imali duboku duhovnu spremnost, uvedeni su duži periodi posta, poput četrdesetodnevne priprave pred Božić i Vaskrs, kako bi vernici imali dovoljno vremena da se saberu i očiste misli. Tako je post postao svojevrsni duhovni podsetnik, trenutak kada se čovek vraća sebi i propituje koliko je blizu puta kojim želi da ide.
Ipak, s vremenom se desila izvesna promena – telesni post počeo je da dobija veću pažnju nego unutrašnje stanje čoveka. Vernicima se često postavljalo samo jedno pitanje: „Jesi li postio?“, kao da od toga zavisi sve ostalo. Ali, kako „Blic“ prenosi, Patrijarh Pavle je upozoravao da se suština ne sme izgubiti. Govorio je da post nije jedino što određuje spremnost za pričešće i da je mnogo važnije kako čovek živi, da li se moli, da li poznaje osnovne istine vere, da li je daleko od psovke, laži, bluda, ogovaranja i drugih grehova. Podsećao je da nije dovoljno samo nedelju dana pred pričešće izbegavati određenu hranu, a ostati slep za sopstvene slabosti koje ranjavaju dušu. Po njemu, pravi vernik treba da se sprema ne samo pred pričešće nego svakoga dana, jer samo tako može pristupiti svetinji bez straha da nosi teret sopstvene nemarnosti.
- U tom duhu postaje jasno da je Božićni post mnogo više od spiska namirnica koje se smeju ili ne smeju jesti. On predstavlja povratak jednostavnosti, smirenju i trudu da duša bude lagana. Tokom ovog perioda ne jedu se meso, jaja i mlečni proizvodi, dok su ulje i vino dozvoljeni gotovo svim danima osim srede i petka, kada se posti na vodi. Riba se koristi subotom, nedeljom i na određene praznike, a poslednja nedelja pred Božić posti se strože, što vernicima pomaže da se potpuno usredsrede na duhovnu pripremu. Badnji dan, kao vrhunac posta, tradicionalno se provodi u još većoj uzdržanosti, bez ulja i vina, kako bi se vernici umirili pred veliki praznik koji dolazi.
Ipak, sve ove norme, koliko god bile važne, nisu ono što Patrijarh Pavle smatrao suštinom. Smatrao je da čovek može do kraja poštovati sva pravila, a opet ostati daleko od istinske pripreme ako zanemari duhovni život. Zato je govorio da i sveštenici i vernici moraju da čuvaju srce od svega što ga prlja – od ljutnje, gordosti, zavisti, ružne reči, ogovaranja i svake misli koja remeti mir. Podsećao je da pričešće nije nagrada za dobre ljude, već lek za slabe, ali samo za one koji su spremni da se bore i da priznaju svoje slabosti.
- U danima kada se mnogi pripremaju za pričešće i kada post zauzima posebno mesto u pravoslavnom životu, važno je podsetiti se njegovih reči: „Ni oni koji se pričešćuju često, ni oni koji se pričešćuju retko nisu pravi primer, već oni koji se pričešćuju čistim srcem i ispravnim životom.“ Na taj način podvlačio je da je učestalost manje važna od unutrašnje spremnosti. Čovek koji iskreno teži dobru može pristupati svetinji češće, dok onaj koji se ne trudi oko svog života ne bi trebalo to da čini ni jednom, jer bi sam sebi mogao naškoditi.
Pri kraju ovog razmišljanja postaje jasnije zašto su Pavlove poruke i danas toliko citirane i zašto ih mnogi smatraju putokazom. Njegova jednostavnost, spojena sa dubokom mudrošću, ostavila je trag na generacijama. Kada „Novosti“ pišu o njegovim savetima, naglašavaju upravo tu njegovu posvećenost, ali i blagost zbog koje su ljudi želeli da ga slušaju. Njegov poziv bio je uvek isti – da se izbegava svaka krajnost i da se ne zanemaruje suština. Govorio je da je duhovni post jednako važan kao i telesni, te da čovek mora paziti ne samo šta unosi u telo, već i šta unosi u dušu.
Zato se i Božićni post može shvatiti kao vreme tišine u kome se čovek vraća sebi, sporo, pažljivo, pokušavajući da razume gde je i koliko je udaljen od ideala kojima teži. Patrijarh Pavle nas podseća da post nije samo privremeno odricanje, nego prilika da se srce očisti, pogled razbistri i duša pripremi za susret sa svetinjom. Ko to shvati, razumeće da pričešće nije običaj nego najdublji trenutak čovekovog odnosa sa Bogom, a Bog, kako je govorio, traži pre svega iskrenost i čistotu namere
