Priča o Mardžori Mekol iz 18. veka u irskom gradu Lerganu jedno je od najzanimljivijih, ali i najneobičnijih svedočenja o strahu od pogrešne smrti. Vekovima unazad, ljudski strah od toga da bi mogao biti živ sahranjen nije prestajao da fascinira.
- Smrt je u prošlim vremenima bila toliko tajanstvena da su mnoge zablude o tome kako se ljudi mogu pogrešno smatrati mrtvima opstale do danas. Jedna od tih priča odnosi se upravo na Mardžori, koja je, prema izvorima, umrla, sahranjena, a potom „vaskrsla“. U trenutku kada se priča o njenom „vaskrsenju“ pojavila, izazvala je pravi šok među ljudima.
Mardžori je život pretrpeo nagli obrt nakon što je, verovatno zbog infekcije, obolela i vrlo brzo izgubila svest. Tada je, prema rečima lekara, proglašena mrtvom. U tom periodu, praksa brzo sahranjivanja bila je uobičajena, pre svega kako bi se sprečilo širenje bolesti i infekcija.
- Mardžori je pokopana, ali to nije bio kraj njene priče. Zahvaljujući pljačkašima grobova, koji su čuli da je žena sahranjena sa vrednim nakitom, njen grob je iskopan. U trenutku kada su pokušali da skinu njen prsten, Mardžori se probudila i naglo udahnula, vraćajući se iz mrtvih. Iako u šoku i u velikoj slabosti, ona je uspela da se uspravi i krene prema kući.
Nastavila je da živi, a njen muž, koji je bio duboko potresen njenim povratkom, doživeo je veliku emociju – verovatno pomesan između sreće i straha. Otvorio je vrata svog doma, a pred njim je stajala žena koju je verovao da je izgubio zauvek. Prema izveštajima, muž je, nakon ovog susreta, umro, navodno od „sreće i straha“, dok je Mardžori nastavila da živi još nekoliko godina. Na njenom nadgrobnom spomeniku i danas stoji čudni natpis: “Živela jednom, sahranjena dva puta.” Ova priča postala je legendarna, a epitaf je postao simbol ne samo njenog „vaskrsenja“, već i dubokog ljudskog straha od pogrešne smrti.
- Ova priča o Mardžori Mekol često se povezuje sa medicinskim fenomenom poznatim kao Lazarov sindrom. Lazarov sindrom odnosi se na spontani povratak srčane aktivnosti nakon što su lekari već obustavili pokušaje reanimacije, verujući da je osoba umrla. Iako je ovo izuzetno retka pojava, mediji su se često pozivali na njega, pogotovo u slučajevima kada se osoba vraća iz mrtvih, kao što je to bio slučaj sa Mardžori. Neki istraživači tvrde da je ona možda patila od dubokog nesvesnog stanja, koje je moglo biti pogrešno protumačeno kao smrt od strane lekara iz 18. veka.
- Zanimljivo je da su u to vreme postojali i uređaji kao što je „kovčeg za spasavanje“, koji su korišćeni kako bi se sprečili nesrećni slučajevi pogrešne sahrane. Ovaj uređaj bio je opremljen zvonom koje je bilo povezano sa konopcem, omogućavajući osobi koja je možda bila pogrešno proglašena mrtvom da signalizira i na taj način izbegne da bude sahranjena živu. Međutim, uprkos ovoj izumu, on nije postao široko korišćen, ali sam čin izumitelja govori o dubokom strahu ljudi od nesvesne pogrešne smrti.
Pojava Lazarovog sindroma i druge slične situacije izazivaju mnogo pitanja u medicinskoj zajednici. Da li se srce ponekad može “predomisliti” i ponovo pokrenuti, ili su ipak svi pokušaji reanimacije jedinstveni? Ove misterije postavljaju izuzetne izazove za savremene lekare, koji moraju biti krajnje pažljivi kada je u pitanju dijagnoza smrti. Uzmimo za primer priču o Mardžori Mekol, koja je, kao što smo već rekli, sahranjena, a potom oživela. Da li su takvi slučajevi stvarno retkost, ili možda previše ljudi biva pogrešno proglašeno mrtvima?
- Takođe, strah od pogrešne smrti često se povezuje sa dubokim emocijama koje su prisutne u društvu, a pogotovo u prošlim vremenima. U mnogim kulturama, smrt je bila tabu tema, o kojoj se nije razgovaralo, a sahrana se često obavljala u vrlo kratkom vremenskom periodu nakon smrti. Takve prakse su stvarale prostor za brojna verovanja i legende, među kojima se, svakako, nalazi i priča o Mardžori.
Kroz istoriju, nije bilo neobično da su se događali slični incidenti u kojima je osoba vraćena iz mrtvih, iako je to danas uglavnom objašnjeno kao medicinski fenomen. Za mnoge, međutim, takvi događaji i dalje izazivaju strah i divljenje, jer predstavljaju neobjašnjiv pogled na granicu između života i smrti. Priče poput Mardžorine nastavljaju da opstaju u kolektivnoj svesti, podsećajući nas na to koliko su smrt i život uvek bili i ostali misteriozni.
Za kraj, ova priča postavlja jedno važno pitanje: koliko su ljudi svesni svojih vlastitih strahova kada je u pitanju smrt, i koliko je zapravo istine u tome da su u prošlim vremenima postojali ljudi koji su se vraćali iz mrtvih? Da li je to samo legenda, ili postoji medicinsko objašnjenje koje nas još uvek iznenađuje? Ova pitanja, kao i priča o Mardžori, ostaju neodgovorena, izazivajući u nama potrebu da dublje razmislimo o životu, smrti i svim granicama između njih
