Vratio se u restoran u koji je dolazio kao klinac. Nije očekivao da će ga čorba ovako vratiti unazad

Nije kročio unutra godinama. Možda čak ni ne bi znao tačno da kaže koliko je vremena prošlo otkako je poslednji put bio u tom restoranu. Deset godina, petnaest, možda i čitava decenija bez ikakve potrebe da zastane, pogleda izlog ili se seti šta se nekada nalazilo iza tih vrata. Prolazio je tom ulicom bez razmišljanja, kao pored još jednog običnog lokala koji je tu oduvek i koji će, verovatno, tu i ostati. Sve dok jednog dana nije usporio korak, gotovo nesvesno, i zastao ispred ulaza.

Nije bilo posebnog razloga. Nije ga obuzeo talas nostalgije niti je planirao da se vraća u prošlost. Jednostavno je bio gladan, umoran od dana koji se otegao, i u njemu se javila neka tiha potreba da sedne baš tu. Kao da je nešto iznutra prepoznalo mesto pre nego što je to učinio razumom. Gurnuo je vrata i ušao, bez očekivanja. Unutra ga je dočekao prizor koji mu je istovremeno bio poznat i pomalo stran. Zidovi su bili okrečeni, stolovi noviji, stolice drugačije nego što ih je pamtio, ali raspored je ostao isti. Sve je bilo na svom mestu, kao da je neko vodio računa da se suština ne naruši. Miris čorbe lebdeo je prostorijom i pogodio ga pravo u stomak. Taj miris nije bio moderan, nije bio nametljiv, već onaj stari, domaći, koji se pamti više telom nego razumom.

Jelovnik mu je stavljen na sto, ali ga gotovo nije ni pogledao. Oči su mu preletele preko nekoliko redova, ali izbor je već bio donet. Čorba. Kao i nekada. Kao i bezbroj puta ranije, kada su posle škole dolazili tu, bez mnogo para, ali sa velikom glađu i još većom željom da sede zajedno i pričaju o svemu i ničemu. Tada nisu razmišljali o kvalitetu hrane, higijeni ili poreklu sastojaka. Bitno je bilo da je toplo, jeftino i da su zajedno. Kada je čorba stigla, uzeo je kašiku bez mnogo razmišljanja. Prve dve-tri kašike pojeo je mehanički, gotovo odsutno. Ukus je bio poznat, jednostavan, bez ikakve želje da se dopadne. Baš onakav kakav treba da bude. U sledećoj kašiki, međutim, nešto mu je privuklo pažnju. Ne odmah, ne naglo, već kao blagi signal da nešto nije u redu.

• Zastao je. Približio kašiku očima i tada je video. Mali, beli crv, jasno vidljiv, savijen u tečnosti. Nije vrisnuo, nije se zgrozio na način na koji bi se to danas očekivalo. Samo je nekoliko sekundi gledao u njega, više zbunjen nego ljut. Kao da je pokušavao da poveže tu sliku sa svim onim što mu se upravo motalo po mislima. Prva reakcija mu nije bila da se žali, niti da pozove konobara uz povišen ton. Nije mu palo na pamet ni da izvadi telefon i fotografiše tanjir, kako bi kasnije imao dokaz. Umesto toga, javilo se sećanje. Slika roditelja za stolom, majčine rečenice kako se takve stvari dešavaju kada se kuva pravo, bez preterane hemije i konzervansa. Sećanje na to kako bi se u takvim situacijama tanjir jednostavno zamenio ili bi se jelo nastavilo bez velike drame.

U tom trenutku shvatio je koliko se svet promenio. Danas bi ovakva scena izazvala lavinu reakcija, objava, komentara i osuda. Nekada je bila samo mala neprijatnost, nešto što se reši tiho i nastavi dalje. Nije romantizovao situaciju, ali ga je iznenadilo koliko ga više pogađa osećaj prolaznosti nego sama neprijatnost.

Pozvao je konobara smirenim pokretom ruke. Kada je ovaj prišao, bez podizanja glasa i bez ikakve oštrine, pokazao mu je kašiku. Konobar se izvinio, vidno neprijatno, i odmah ponudio da donese drugu čorbu ili nešto drugo sa menija. Gledao je u njega nekoliko trenutaka, a onda blago odmahnuo glavom. Rekao je da nema potrebe.

• Platio je račun bez rasprave, ustao i izašao. Nije imao osećaj da je pobegao niti da je nešto izgubio. Naprotiv, dok je izlazio na ulicu, shvatio je da mu je čudno drago što je ušao tog dana. Ne zbog hrane, ne zbog restorana kao takvog, već zbog onog kratkog trenutka u kojem je osetio kako je nekada bilo. Osetio je jednostavnost vremena u kojem se nije analiziralo sve do najsitnijeg detalja. Vreme u kojem su stvari bile nesavršene, ali stvarne. Kada se živelo sporije, bez stalne potrebe da se reaguje, osuđuje i dokazuje. Taj mali crv u čorbi postao je, paradoksalno, okidač za sećanje na svet koji je bio daleko manje sterilan, ali i manje napet.

Dok je hodao dalje niz ulicu, misli su mu se same slagale. Setio se prijatelja s kojima je nekada dolazio, glasnog smeha, planova koji su tada delovali beskonačno, a danas se čine kao nejasne senke. Setio se i sebe iz tog perioda, jednostavnijeg, manje opterećenog, nekoga ko nije tražio savršenstvo, već trenutke koji se pamte.

• Shvatio je da ga hrana zapravo nikada nije ni dovela tamo. Bila je samo izgovor. Ono zbog čega se vratio bila je potreba da se poveže sa delom sebe koji je vremenom ostao po strani. Da se podseti da život ne mora uvek biti ispoliran i besprekorno upakovan da bi imao smisla.

Znao je, dok je odlazio, da će se verovatno opet vratiti. Ne zato što je čorba bila najbolja u gradu, niti zato što restoran nudi nešto posebno. Vratiće se zbog tog osećaja poznatosti, zbog sećanja koja se ne mogu pronaći na jelovniku. Vratiće se zbog onog kratkog trenutka u kojem je shvatio da nesavršenost ne mora uvek biti razlog za odlazak. Ponekad je upravo razlog da ostaneš. Ili da se, barem, ponovo vratiš.