U ovom članku Vam donosimo ispovijest muškarca koji otkriva nešto kod svoje starije komšinice što je totalno promenilo njegov pogled na njene postupke i taj susret nikada neće zaboraviti…
Moja starija komšinica je uvek bila veoma ljubazna i draga. Svaki put kad sam dolazila kod nje, dočekivala me je sa osmehom i toplim kolačićima. Bili su zaista ukusni – mekani i taman žvakasti, kao da je svaka kuglica testa bila savršenstvo. Sećam se da sam ih obožavala i jedva čekala da je posetim samo zbog tih kolača.
- Jednog dana, dok je pekla kolačiće, pozvala me je da dođem kod nje. Provela sam neko vreme u njenoj kuhinji, razgovarajući s njom, dok je ona spremaala još jednu turu tih svojih kolača. I tada mi je, s ljubaznim osmehom, otkrila nešto što mi je potpuno promenilo pogled na te kolače. Otkrila mi je svoj „tajni“ sastojak, nešto što nikada nisam očekivala. Naime, rekla mi je da uvek, ali baš uvek, dodaje ostatke ovsene kaše u svoje kolače.
U početku nisam mogla da verujem. Ako slučajno ostane ovsena kaša od doručka, ona bi je jednostavno ubacila u testo za kolače. Nije bilo ni traga ni glasa o tome što je ta kaša od nekog doručka, sve je išlo u kolače, kao da je to sasvim normalno.
- Kad sam čula ovu informaciju, nešto se promenilo u mom razmišljanju. Oduvek sam verovala da su njeni kolači nešto specijalno, prava poslastica. Ali sada, kad sam znala kako nastaju, nisam mogla da ih pogledam istim očima.
Od tada, svaki put kad mi je donela te kolačiće, pomislila bih na ostatke kaše koji su završili u njima. Osećala sam se nelagodno i nije mi bilo lako da nastavim da ih jedem. Iako su bili dobri, misao o tom „tajnom“ sastojku mi nije dopuštala da ih u potpunosti uživam.
Počela sam da ih, tiho i nenametljivo, bacam u smeće čim bih se našla sama. Iako nisam želela da povredim njene osećaje, jednostavno nisam mogla da nastavim da jedem nešto za šta sam sada znala da nije baš onako kako sam zamišljala.
- Zamišljala sam je kao pažljivu kuvaricu koja je uvek spremala sve sa ljubavlju, ali sada, kad sam znala da su njeni kolači zapravo rezultat reciklaže ostataka, nisam više mogla da ih jedem s istim uživanjem.
Moram priznati da me je ta informacija šokirala, ali s vremenom sam shvatila da je to njen način da uštedi i da iskoristi svu hranu. Iako nisam delila njen pristup, razumem da je možda to činila s najboljim namerama, pokušavajući da se osigura da ništa ne bude bačeno. Ipak, nisam mogla da se otmem utisku da su kolači koje je pravila postali nešto što mi više nije prijalo, iako su još uvek bili istog ukusa.
Ponekad se zapitam kako bi bilo da nisam saznala ovu tajnu. Možda bih nastavila da ih jedem, uživala u njihovoj slatkoći i mekoći. Ali sada, sve što mogu da uradim je da se setim te „tajne“, koja mi je u potpunosti promenila način na koji gledam na te kolačiće. Možda su oni za nekog drugi savršenstvo, ali za mene su postali nešto sasvim drugo.
