U ovom članku Vam donosimo priču o Branislavu koji je nakon duge potrage, u svojoj 51. godini pronašao suprugu. U nastavku saznajte zašto se odlučio na brak s Albankom, kako izgleda njihov život i šta je ona priznala da joj je bilo najteže nakon udaje…
Na mapama Srbije i dalje postoje hiljade sela, ali u mnogima od njih život se danas odvija gotovo nečujno. Kuće stoje, dvorišta su pokošena, staje se održavaju, ali ono što nedostaje ne može se nadoknaditi radom – nema mladih ljudi, nema dečjeg smeha i nema žena koje bi u tim domovima započele nove porodice. Dok gradovi rastu i šire se, sela ostaju prazna, a jedan od najvećih problema s kojim se suočavaju jeste nedostatak devojaka spremnih da u njima ostanu i grade budućnost. Kako piše Blic, ovo pitanje odavno više nije samo demografsko, već duboko društveno i emotivno.
Iza suvih statistika kriju se sudbine ljudi koji ne žele da budu sami, ali nemaju s kim da podele život. Sve više muškaraca u selima ostaje neženjeno, ne zato što su se odrekli porodice, već zato što se potencijalne partnerke sele u gradove ili inostranstvo, tražeći sigurnost, posao i drugačiji stil života. Život na selu postaje teret koji malo ko želi da preuzme, bez obzira na to koliko iskrene namere muškarci imali.
Prema podacima koje je objavio Odbor za selo Srpske akademije nauka i umetnosti, u selima širom Srbije danas živi oko 250.000 neženja, a čak 200.000 njih dolazi iz južnih krajeva zemlje, pre svega iz okoline Leskovca. S druge strane, u ruralnim sredinama evidentirano je oko 100.000 neudatih žena. Iako se na prvi pogled čini da bi se ti brojevi mogli „poklopiti“, stvarnost je znatno složenija. Kako navodi SANU, žene sve češće napuštaju sela u ranim dvadesetim godinama i ne vraćaju se, dok muškarci ostaju vezani za porodična imanja, zemlju i obaveze.
Jedno od sela koje oslikava ovu stvarnost jeste Međani. Meštani bez ulepšavanja govore da devojke gotovo da ne dolaze. U selu živi četrdesetak muškaraca starijih od 40 godina, ali i značajan broj mlađih, između 25 i 30, koji nemaju s kim da zasnuju porodicu. Kako kažu, veze su moguće, ali brak gotovo nezamisliv. „Dok je flert, sve ide. Kad se spomene brak – tada se sve prekida“, priznaju mladići. Jedino mesto okupljanja jeste prostor ispred prodavnice. Nema kafića, nema društvenog života, nema prilika za upoznavanje, a do najbližeg grada potrebno je najmanje pola sata vožnje. Siromaštvo i izolacija dodatno otežavaju situaciju. Devojke koje bi eventualno razmotrile život na selu jednostavno se ne pojavljuju, jer perspektivu vide negde drugde. Kako piše Kurir, roditelji sve češće podstiču ćerke da napuste selo, uz poruku da se „ne muče kao oni“, čak i ako ih u gradu čeka nesigurnost.
U toj tišini i beznađu, pojedinci ipak odlučuju da sudbinu uzmu u svoje ruke. Branislav Đikić nije želeo da postane deo poražavajuće statistike. Sa 51 godinom shvatio je da život bez supruge za njega nema smisla. Nakon što je ostao sam, odlučio je da potraži ženu van granica Srbije. Kako je ispričao u reportaži emitovanoj na Prvoj TV, bio je spreman da ide gde god treba – u Ukrajinu, Rusiju, Albaniju, Rumuniju ili Severnu Makedoniju – samo da pronađe partnerku s kojom će zasnovati porodicu.
I pronašao ju je. Sreću je našao u Albaniji, gde je upoznao Aureliju, danas svoju suprugu. Ona se preselila u Srbiju, naučila jezik, prihvatila život na selu i bez ustručavanja govori o svakodnevnim obavezama. Kaže da joj u početku nije bilo lako, ali da joj život na selu nije bio stran, jer je i u Albaniji odrasla u sličnim uslovima. „Radi se dosta, ali nije loše. Suprug mi pomaže, ne radim sve sama“, rekla je Aurela. Na pitanje zašto druge žene ne žele da žive na selu, njen odgovor je jednostavan i bez gorčine: „Ko hoće – izvolite. Ko neće – doviđenja“.
- Branislav o supruzi govori s ponosom, ističući da danas malo ko želi da muze krave, obrađuje zemlju i živi bez komfora na koji su mnogi navikli. Danas imaju četvoro ćerki i sina, porodicu kakvu je Branislav godinama priželjkivao. Njihova kuća ponovo ima dečji smeh, što je u tom kraju postalo prava retkost. Kako piše Blic, ovakvi primeri postaju sve češći, ali i dalje predstavljaju izuzetak, a ne pravilo.
Njihov komšija Bojan Pešić, međutim, još nema takvu sreću. Realnost opisuje bez iluzija. Smatra da roditelji danas uče ćerke da beže od sela, jer se ono povezuje s mukom i odricanjem. „Bolje da dođu i Albanke nego niko. Samo da selo ne izumre“, kaže on, svesno provocirajući, ali i upozoravajući. Za njega je to pitanje opstanka, a ne porekla.
- Priča iz Međana nije usamljena. Slična slika može se videti u mnogim krajevima Srbije – sela bez mladenki, bez svadbi, bez dece. Kako upozoravaju demografi čije analize prenosi Večernji list, bez mladih porodica sela ulaze u začarani krug nestajanja. Bez žena nema porodica, bez porodica nema dece, a bez dece – sela polako nestaju sa mape.
Ovo više nije samo pitanje ljubavi i lične sreće. Ovo je pitanje opstanka čitavih zajednica, tradicije i načina života koji se vekovima prenosio s kolena na koleno. Dok se društvo ne suoči s uzrocima – ekonomskim, socijalnim i kulturnim – ovakve priče će se ponavljati. Kako zaključuju Blic, Kurir i Prva TV, sudbina sela neće se promeniti sama od sebe, ali dokle god postoji makar jedan dom u kojem se rodi dete, nada da sela neće u potpunosti utihnuti i dalje postoji.
