U ovom članku donosimo potresnu ispovijest žene koja je deset godina brinula o bolesnoj svekrvi, vjerujući da čini ispravnu stvar zbog porodice i braka. U nastavku otkrijte kakav ju je šok dočekao nakon svekrvine smrti i zašto joj se život preko noći pretvorio u pakao…
Prošle su deset godine. Tri hiljade šest stotina pedeset dva dana, koji su postali deo mog svakodnevnog života. Više ih ne brojim u satima ili danima, nego u zvucima i mirisima koji su me obeležili. Miris lekova, zvuk koji proizvodi bolnički krevet, i tiho zvono, postali su nezaobilazni deo mog postojanja. Taj zvuk je bio metronom mog života, tačan i nepopustljiv, označavajući svaku sekundu mog dana.
- Deset godina bila sam sve za Tamaru Igorovu majku. Negovateljica, medicinska sestra, kuvarica, saputnica – sve to i više. Kada je doživela prvi moždani udar, Igor i ja smo bili na početku svog braka. Sanjali smo o boljoj budućnosti, o većem stanu, o putovanjima, možda čak i o detetu. No, život nas je brzo suočio sa stvarnošću. Nakon poziva iz bolnice, naš svet je postao manji – prvo se smanjio na bolničku sobu, a potom se smanjio na jedan kutak u našem stanu.
Igor nije znao kako da se nosi s tim. Bio je očajan, a njegovi pokreti su bili nervozni, nesvesni. Govorio je: “Ne mogu je poslati u starački dom, to bi bila izdaja”. Tada sam mu samo rekla: “Ne brini, prebrodićemo ovo. Ona će biti s nama. Ja ću se pobrinuti za sve.” U tom trenutku, osećala sam se kao junakinja iz nekog romana. Međutim, nisam ni slutila da će ta žrtva postati desetogodišnji pakao. Prve godine su bile test izdržljivosti koji nisam znala da ću položiti. Tamara je, umesto svesne žene, postala osoba koja je zavisila od nas. Njena desna strana tela bila je paralizovana, govor skoro potpuno izgubljen, ali ona je naučila da komunicira na svoj način – zvoncem. Igor je postavio to zvono na njen noćni sto, i postalo je simbol njenog postojanja.
- Zvonjenje je postalo deo mog života, zvučna podloga koja je određivala moj dan. Svaki put kad bi zazvonilo, značila je novu želju ili potrebu. “Ding” – okreni me. “Ding” – daj mi vodu, ali ne hladnu, ne toplu, nego savršeno izbalansiranu. “Ding” – otvori prozor, ne mogu da dišem. “Ding, ding, DING” – zatvori prozor, previše je promaje! Preuzela sam sve odgovornosti. Brinula sam o njoj, hranila je, pratila lekarske upute, naučila kako da dajem injekcije, merim krvni pritisak, dajem masaže. Moje ruke više nisu mirisale na parfem, već na dezinfekciju. Od štikli sam prešla na udobne patike i trenerke.
U početku je Igor bio zahvalan. Vraćao se kući, ljubio me, pitao kako je mama, i provodio nekoliko minuta sa njom. Ali uskoro su ti trenuci postajali kraći i kraći. Igor je govorio da je umoran, da mora da radi. A ja? Postala sam samo funkcija, korisna i potrebna, ali ne i osoba. Napustila sam svoj posao kao računovođa, sakrila diplomu u fioku, a moj svet se svodio na svakodnevnu rutinu: doručak, terapija, kuvanje, čišćenje, i tišina.
Prijatelji su nestali iz mog života, ali je Lena ostala. Jednog dana sam čak razmišljala o tome da izađem sa njom. Ali Igorov pogled je ućutkao svaku moju želju. U tom trenutku sam shvatila da moj kavez nije bio samo spoljašnji, već je bio unutrašnji, u mom srcu. Deseta godina bila je njena poslednja. Tamara je bledela, prestala je da jede, a zvono je prestalo da zvoni. Doktor je sažaljivo pogledao i rekao da su preostali samo dani. Igor je, prvi put u mnogo godina, seo kraj njenog kreveta i počeo da plače. Gledala sam ga i osećala bes. Deset godina sam bila njene ruke, njen svet. A sada je on igrao glavnu ulogu u žalosti, dok sam ja bila samo senka.
- Tamara je umrla tiho, u snu. Prvo što sam osetila kad sam je pronašla bila je olakšanje. Teret je nestao, a sloboda je stigla. Onda sam renovirala stan, bacila bolničke stvari, otvorila prozore da uđe svetlost i svež vazduh. Pripremila sam Igorovu omiljenu večeru, kupila nove jastuke, sveće i svetli stolnjak. Stan je ponovo postao dom, a ne bolnička soba. I tada je on došao – sa drugom ženom. “Olja, ovo je Sveta”, rekao je. Osetila sam hladnoću koja me je obuhvatila. Svi moji napori, sva moja žrtva, deset godina života – sada su bili ničim. Igor je rekao: “Tvoja pomoć više nije potrebna.” Te reči su me spalile. Nazvao je moj život trudom. Moju žrtvu je pretvorio u nešto manje vredno.
Prvi put nisam plakala. Nisam vrištala. Samo je u meni nastala praznina. Spakovala sam svoje stvari, diplomu, pasoš, sve što mi je preostalo, i tiho rekla: “Tvoja pomoć više nije potrebna.” Izašla sam. Prvi put nakon deset godina – slobodna. Telefon je zazvonio. Lena. Nije mi bilo do razgovora, ali sam otvorila lift i pogledala svoj odraz: žena od četrdeset godina, isprepadana, ali slobodna. “U redu je, Lena. Samo što moja pomoć više nije potrebna.” Nasmešila sam se. Bilo je to tihi, isprekidani smeh, suze su se mešale sa smehom, ali nisam se zaustavila.
Krenula sam napred, ka nečemu novom, nepoznatom. Pred nama su možda bol, usamljenost, neizvesnost, ali sada je to moj bol, moj život. I znam da mogu. Bez njega. Bez njih. Žena koja je preživela deset godina pakla u zlatnom kavezu zahvalnosti, sada je mogla podneti i hladni vetar slobode. Taj vetar mi je sada slađi od bilo kog toplog doma.
