U današnjem članku, pričat ćemo o Nikoli Pejakoviću Kolji, glumcu čije su uloge duboko utisnule pečat na srpsko pozorište i film. Iako je u profesionalnom životu ostavio neizbrisiv trag, njegova privatnost, naročito u mladosti, bila je obeležena mnogim padovima i borbama sa sopstvenim demonima.
- Nikola Pejaković Kolja, kao umetnik, suočavao se sa raznim izazovima, a u njegovoj životnoj priči nije izostala ni borba sa porocima. U jednom emotivnom predavanju, Pejaković je otvorio dušu i govorio o svojim borbama sa heroinom, njegovoj potrazi za duhovnim smirajem, i otkrivanju pravoslavne vere. On je priznao kako je njegova umetnost u određenim trenucima života postala „zamena za duhovni život“, a teški poroci, uključujući alkoholizam i narkomaniju, uzeli su dubok danak njegovoj ličnosti.
Kolja je govorio o tome kako je heroin, kao i mnoge druge droge, postao njegov izlaz, svojevrsni beg od života i od pitanja koja su ga mučila. “Heroin mi je legao kao budali šamar”, rekao je, dodajući da mu je droga omogućavala da se oslobodi svih unutrašnjih problema i pitanja, jer mu je pružala privremeni mir i zaborav. Međutim, kako je sam priznao, taj „mir“ je bio varljiv. Iako je osećao olakšanje, unutrašnja pitanja i dalje su bila tu, neizbežna. On je istakao kako je, zapravo, droga bila izlaz iz trenutnog stresa, ali i način da izbegne suočavanje sa stvarnim pitanjima postojanja.
Kada su njegovi roditelji shvatili ozbiljnost situacije i počeli da viđaju njegovo pogoršano zdravstveno stanje, potraga za lečenjem postala je prioritet. Pejaković je u jednoj prilici otkrio kako su ga njegove kolege, među kojima su bili Nikola Kojo, Dragan Bjelogrlić i Milorad Mandić Manda, smestili u bolnicu nakon što je snimio film Lepa sela lepo gore. To je bio prvi put da je uspeo da se oslobodi heroina, ali njegov oporavak nije bio dugotrajan. Ubrzo se vratio starim navikama, iako je prošao kroz brojne bolnice u Beogradu i Cirihu, pokušavajući da se oslobodi svoje zavisnosti.
Ono što mu je na kraju pomoglo bilo je upuštanje u duhovni život, u traženje smisla kroz pravoslavlje. Pejaković je govorio o tome kako je bio duboko ateista dok nije dotakao dno. Tada je započeo istraživanje o veri, iako mu je ta ideja isprva bila strani koncept. On je priznao da je sve počelo iz lične potrebe za pronalaženjem izlaza iz svojih problema. Pri tome, istakao je da ga je majka poslala kod žene koja se bavila akupunkturom, a ona mu je rekla ključnu rečenicu: “Vama samo Bog može pomoći”.
- Njegova potraga za smirenjem kroz veru nije bila jednostavna. Pejaković je često govorio o tome kako je u početku imao osećaj da ne pripada u crkvi, da nije u skladu sa ljudima oko sebe, i da nije mogao da se oslobodi misli koje su ga ometale. No, kako je vreme prolazilo, njegova duhovna potražnja postepeno je počela da se menja. Čitajući pravoslavnu literaturu, Pejaković je pronašao odgovore koji su mu bili potrebni. Prepoznao je da su te reči bile pravi put, koji je njega, tada duboko zaglavljenog u porocima, usmerio na pravi put.
Iako je u jednom trenutku želeo da postane monah, kasnije je shvatio da nije za monaški život. Iako je to bio njegov početni impuls, vladika Grigorije ga je savetovao da se ne monaši, već da se okrene porodičnom životu. Pejaković je slušao ovaj savet i pronašao mir u verovanju i životnoj filozofiji koju mu je pravoslavlje pružilo. On je, međutim, još uvek nosio jake tragove svojih bivših poroka. Čak i nakon što je pristupio crkvi, heroin je još uvek imao svoje mesto u njegovom životu. No, istovremeno je čitao i duhovnu literaturu, što je stvorilo kontrast između starog i novog života.
U tom duhovnom putovanju, Pejaković je naučio važnu lekciju. Počeo je da shvata da je vera ona koja pruža snagu za prevazilaženje života i svih njegovih problema. Ova nova perspektiva dala mu je stabilnost, a sa njom je došlo i razumevanje o životnoj mudrosti. “Bez Boga ni preko praga”, postala je njegova poznata izreka koja se širila među mnogima.
U svojoj borbi sa porocima, ali i kroz svoje duhovno otkrovenje, Pejaković je naučio mnoge vredne životne lekcije. Smatrao je da je najvažnija stvar u životu ljubav, i da dobar čovek neće učiniti loše, ni prema prirodi ni prema ljudima. Njegove reči postale su filozofija života za mnoge, a i danas se pamte njegove mudre misli koje govore o životu, veri i borbi sa sopstvenim slabostima.
