U ovom članku donosimo više na temu crkvenih tumačenja o pitanju prekidanja i nastavka posta. Ukoliko ste u iskušenju da odustanete od posta, onda u nastavku saznajte koje mišljenje zastupa Crkva povodom ove teme…
U pravoslavnoj tradiciji post se često pogrešno svodi isključivo na spisak dozvoljenih i zabranjenih namirnica, iako on u svojoj suštini predstavlja mnogo dublji i zahtevniji duhovni proces. Post je vreme kada se vernik poziva na unutrašnju tišinu, molitvu, praštanje, smirenje i preispitivanje sopstvenog života. Upravo zbog toga, mnogi se tokom posta suočavaju sa brojnim pitanjima i dilemama – da li poste „kako treba“, šta ako pogreše, da li je dozvoljeno praviti izuzetke i, ono najčešće, šta učiniti ako se post prekine. Kako Blic piše u tekstovima posvećenim veri i običajima, upravo te dileme često izazivaju osećaj krivice i obeshrabrenja kod vernika, iako post nikada nije zamišljen kao teret koji lomi čoveka.
- Sveštenici i teolozi podsećaju da post nije zakon u pravnom smislu, niti ispit koji se polaže bez greške. Post je put, a svaki put podrazumeva i padove, zastajkivanja i nova započinjanja. Ako se desi da neko prekine post, bilo zbog slabosti, nepažnje, zdravstvenih razloga ili životnih okolnosti, to ne znači da je sve izgubljeno. Naprotiv, smisao posta ne leži u savršenstvu, već u istrajnosti i pokajanju. Nastaviti post nakon prekida nije znak licemerja, već dokaz želje da se čovek ponovo usmeri ka duhovnom cilju.
O ovoj temi posebno je pisao Aleksandar Šmeman, jedan od najznačajnijih pravoslavnih teologa 20. veka, čija su razmišljanja i danas izuzetno aktuelna. On je naglašavao da post nije puka spoljašnja disciplina, već unutrašnja borba koja razotkriva istinsku prirodu hrišćanskog života. Kako prenosi Religija, Šmeman upozorava da mnogi ljudi započnu post sa velikim entuzijazmom i visokim očekivanjima, ali ga vrlo brzo prekinu nakon prvog neuspeha. Upravo tada, prema njegovim rečima, dolazi pravi ispit vere i strpljenja.
- Prema Šmemanu, prvi pad u postu ne treba doživeti kao poraz, već kao trenutak istine. On ističe da se tek nakon tog pada vidi da li čovek posti iz gordosti i želje da bude savršen, ili iz iskrene potrebe za duhovnom promenom. Ako se, posle neuspeha, ponovo ustane i nastavi, bez obzira na to koliko puta se pad ponovi, post će – pre ili kasnije – doneti svoje duhovne plodove. U tom procesu, ključna vrlina nije snaga volje, već strpljenje, naročito strpljenje prema samom sebi.
Ova poruka posebno je važna u savremenom svetu, gde se od ljudi često očekuje brzina, efikasnost i besprekornost. U duhovnom životu, međutim, takva logika ne funkcioniše. Između svetosti i razočaranog cinizma stoji strpljenje, piše Šmeman, upozoravajući da čovek lako može skliznuti u krajnosti – ili u samouzdizanje ili u potpuni odustanak. Post, kao dug i zahtevan put, zahteva spremnost da se ide korak po korak, bez iluzije da se sve može postići odmah.
Zato se vernicima savetuje da u post ulaze razumno i smireno. Mnogo je bolje početi sa minimumom – makar i simboličnim uzdržanjem – i postepeno ga uvećavati, nego odmah sebi nametnuti pravila koja nisu u skladu sa ličnim mogućnostima. Kako piše Kurir, mnogi ljudi upravo zbog preteranih očekivanja brzo odustanu, jer se suoče sa sopstvenim granicama. Crkva, međutim, ne traži savršene askete, već ljude koji su spremni da se bore, da padaju i da se ponovo dižu.
- Važno je naglasiti i to da post nikada ne sme da bude izvor očaja. Ako se neko, nakon prekida posta, oseća nedostojno da nastavi, to znači da je post shvatio kao lični uspeh ili neuspeh, a ne kao dar i priliku za preobražaj. Svaki povratak u post ima svoju vrednost, bez obzira na to koliko puta se ponovio. U tom smislu, post je sličan molitvi – ako se misli rasprše, čovek se jednostavno vrati molitvi, bez samoprekora i bez odustajanja.
Sveštenici često podsećaju da je duhovni život maraton, a ne sprint. Postoji vreme za strožije podvige, ali i vreme kada je važno sačuvati mir u srcu. U tom kontekstu, prekid posta ne poništava njegov smisao, već može postati deo ličnog iskustva i sazrevanja. Pokajanje nije priznanje poraza, već početak obnove, a post je upravo prostor u kojem se ta obnova događa.
Na kraju, odgovor na pitanje da li se post može nastaviti nakon prekida je jasan – ne samo da može, već i treba. Post nije takmičenje niti dokazivanje pred drugima, već lični odnos sa Bogom. Svaki novi početak, ma koliko skroman bio, svedoči o spremnosti čoveka da se menja i da ne ostane zarobljen u sopstvenim slabostima. Kako ističu crkveni autori, hrišćanski život jeste borba, ali je istovremeno i stalna prilika za povratak, radost i duhovni rast. Upravo u toj mogućnosti da se uvek iznova započne krije se prava snaga posta i njegova najdublja poruka.
