Kada je pre više od decenije u mirnom ariljskom kraju osvanula vest o neobičnom braku između pedesetogodišnjeg Dragana Krljančevića i mlade žene iz Albanije, čitavo selo se našlo na nogama.
- Kako je tada preneo Kurir, meštani Virova nisu svakog dana imali priliku da vide da neko nakon dugih godina samoće dobije priliku za novi početak. Dragan, čovek koji je izgubio gotovo sve članove svoje porodice, iznenada je postao junak priče koja je imala i toplinu i iznenađenja, a ponajviše hrabrosti — hrabrosti jedne mlade žene po imenu Dukata, koja je iz Skadra stigla u kuću čoveka kojeg je, prema sopstvenom priznanju, jedva upoznala.
Ona je u Srbiju došla tek nakon što je prošla višenedeljnu proceduru, jer je želela da sve bude u skladu sa zakonom. Tokom te administrativne faze, ona i Dragan su razgovarali, ali se — kako su preneli lokalni mediji — uživo videli samo tri puta pre nego što je ona spakovala svoj život u nekoliko kofera i odlučila da pređe granicu. Meštani su taj trenutak doživeli gotovo svečano. Ne samo zato što je u selo stigla strankinja, već zato što su mnogi znali koliko je Dragan želeo da više ne živi sam. Za čoveka čija se kuća godinama gasila u tišini, njen dolazak bio je, kako bi rekli stariji u selu, „kao da se svetlost vratila na ognjište“.
- Dragan je posredstvom agencije, o kojoj je Blic ranije pisao u okviru tema o usamljeničkim sudbinama u ruralnim krajevima, pokušao da pronađe ženu s kojom bi konačno mogao da deli dane. Bio je čovek koji je dugi niz godina nosio teško breme — smrt oba roditelja i brata blizanca ostavila ga je u kući u kojoj je svaki ugao čuvao uspomenu, ali ne i glasove. Kada je Dukata došla, a kamera TV Klik zabeležila njegov izraz, bilo je jasno da u njemu tinja nada koju je godinama gubio.
Njegove ruke su drhtale, ali osmeh nije silazio sa lica. „Svidela mi se, dobra je, lepa je, mlada… Zadovoljan sam“, rekao je tada, iskreno kao dete. Ona je stajala pored njega stidljivo, tiho, ali sa nekom blagom odlučnošću u pogledu, kao da je već tada znala da je njen život u tom trenutku krenuo u nekom neočekivanom pravcu.
- Draganova rodbina je njen dolazak dočekala široka srca. Na ručku organizovanom njemu u čast, ukućani su sa osmehom komentarisali kako čovek koji se oženi sa pedeset godina donosi radost celom domu. Jedan od rođaka je, kako prenose mediji, izjavio da je ovo više od bračne odluke — to je nada da se porodično ognjište neće ugasiti i da prazni hodnici više neće odzvanjati samo sećanjima. U njihovim glasovima osećala se neka posebna toplina, kao da je i njima laknulo što Dragan posle svega ipak ne ostaje sam.
Sama Dukata, mlada žena iz Skadra, nije se pribojavala toliko udaljenosti koliko nepoznatog. Bilo je potrebno mnogo hrabrosti da se ostavi dom, rodni grad, jezik i okruženje i pređe u drugu državu, pravo u kuću muškarca koji je tada bio gotovo potpuni stranac. Međutim, ono što je posebno dirnulo meštane bila je njena želja da se uklopi, da nauči običaje, da poštuje sredinu u koju je došla i da u njoj pronađe svoje mesto. Već prvi dani u selu pokazali su da je spremna da gradi život, a ne da beži od njega.
- Negde na sredini ove neobične priče, Nova.rs je pisala o sličnim sudbinama muškaraca iz manjih sredina koji, pritisnuti usamljenošću i nedostatkom partnerki, sve češće traže buduće supruge preko granice. U njihovim izvještajima, više puta je naglašeno koliko su žene poput Dukate često spremne na veće žrtve nego što spolja izgleda — jer njihova odluka da napuste dom nije samo promena adrese, već promena celog identiteta. U Draganu je videla dobrotu koja je možda drugima promicala, a u njegovom domu priliku za novi početak, iako je već bio u godinama u kojima mnogi odustanu od snova o porodici.
Njihov zajednički život nije bio bajkovit, ali je bio srčan. Dragan je ponovo dobio razlog da ustane ranije, da se smeje, da planira dan. Ona, sa druge strane, dobila je mir, sigurnost i prihvaćenost — ono što je mnogim mladim ženama u sličnim situacijama nedostajalo. Meštani su često komentarisali kako ih je teško videti odvojene, jer su se držali jedno za drugo kao da nadoknađuju godine koje su izgubili pre nego što su se sreli.
- Tri godine nakon venčanja, život im je podario nešto što su oboje tiho priželjkivali — devojčicu. Njeno rođenje bilo je kruna svega što su prošli. U njihovom domu, koji je nekada bio tih i hladan, ponovo se čuo smeh. Draganov brat je, prema pisanju Kurira, tada rekao kako je „Bog odlučio da nagradi njihovu hrabrost“, misleći na to što su uprkos neizvesnosti izabrali jedno drugo.
Dukatina hrabrost postala je tema razgovora širom okoline. Ljudi su govorili da je ona dokaz da ljubav ne poznaje ni granice ni jezik. A Dragan — čovek koji je godinama mislio da je zaboravljen — konačno je dobio svoju malu porodicu, nešto što je mislio da neće dočekati.
Na kraju ove priče, kako opet Kurir naglašava u svojim izveštajima, ostaje činjenica da je njihov brak postao simbol nečega mnogo većeg — simbol toga da se dom može pronaći i tamo gde ga čovek ne očekuje, da ljubav može doći i kasno, ali baš onda kada je najpotrebnija. Njih dvoje su dokaz da zajedništvo nije rezervisano samo za mlade, već i za one koji su prošli kroz težine života, ali nisu odustali od toga da pronađu svoj mir.
I danas, njihova priča ohrabruje ljude da veruju da se sreća ponekad krije iza najneočekivanijih susreta. Dragan i Dukata pokazuju da ljubav ne bira ni godine, ni mesto, ni poreklo — ona dolazi tamo gde vidi otvoreno srce i gde zna da će biti uzvraćena.
