U današnjem članku vam pišemo na temu posebnog prijateljstva koje je obeležilo život i karijeru legendarnog Halida Bešlića. Njegov odlazak ostavio je prazninu u srcima mnogih, ali upravo se kroz priče najbližih prijatelja može sagledati njegova prava veličina – ne samo kao umetnika, već i kao čoveka.
- Nakon sahrane, tišina i tuga zavladale su među obožavaocima, ali grob Halida Bešlića na groblju Bare u Sarajevu i dalje je mesto na kojem se okupljaju oni koji ga pamte. Među njima je i Marijo Softa, njegov dugogodišnji prijatelj i saradnik, koji gotovo svakodnevno donosi cveće. Za njega je to postao način da održava vezu sa čovekom koji je obeležio četrdeset godina njegovog života. Kako prenosi Kurir, Softa fotografijama i snimcima beleži poruke koje fanovi ostavljaju na grobu, pokazujući koliko je Halidova muzika i danas živa u ljudima.
Njihov prvi susret dogodio se 1985. godine u restoranu koji je držala Softina majka. Još tada, Halid je ostavio utisak jednostavnog i toplog čoveka, a za mladog Marija, koji je znao sve pesme napamet, to je bio trenutak koji je promenio njegov život. Ta spontanost i prirodnost bile su temelj prijateljstva koje je trajalo decenijama. Kako ističe Dnevni avaz, upravo ta Halidova ljudskost bila je razlog što ga publika nikada nije doživljavala samo kao pevača, već kao nekog bliskog, kao prijatelja koji ne pravi razlike među ljudima.
Prava prekretnica u njihovom odnosu došla je 2003. godine, kada je Halid predložio Mariju da bude njegov menadžer na velikom koncertu u sarajevskoj Zetri. To je bio trenutak koji je otvorio vrata Marijeve karijere, koja će kasnije trajati više od dve decenije i dovesti ga u saradnju sa mnogim zvezdama bivše Jugoslavije. Ali on nikada nije zaboravio kome duguje taj početak – Halidovom poverenju i podršci. Kako piše Radio Sarajevo, upravo ovakve priče pokazuju koliko je Halid bio značajan i van scene, kao mentor i kao čovek koji je znao da prepozna i podrži one oko sebe.
- Za Marija, Halid nije bio samo muzička legenda. Bio je deo svakodnevice – kroz razgovore, porodične trenutke i prijateljstvo koje se gradilo punih četrdeset godina. Njegova smrt ostavila je prazninu koju, kako kaže, nijedna reč ne može da popuni. Dolazak na grob postao mu je svakodnevni ritual, način da se oseća bliže prijatelju koji mu je oblikovao život i karijeru.
Halid Bešlić, iako više nije među nama, ostaje prisutan kroz pesme koje pevaju milioni i kroz sećanja onih koji su imali privilegiju da ga poznaju. Njegova umetnost i ljudskost nastavljaju da žive – kao primer da se uspeh može nositi bez gubitka skromnosti i dobrote. Bio je i ostao simbol iskrenosti i prijateljstva, čovek koji je umeo da pruži ruku onda kada je to bilo najpotrebnije. Zato u pričama Marija Softe i mnogih drugih, Halid nikada nije otišao – on traje, kao legenda i kao prijatelj čije će pesme zauvek živeti.
