Igor, nekadašnji radnik železnice, godinama je živeo životom običnog čoveka sve dok tragedija nije promenila sve što je znao.
- Jedne surove zime doživeo je strašno smrzavanje, usled kojeg su mu amputirane obe noge. Tada, u bolničkoj sobi, doneo je odluku koja će ga voditi narednih petnaest godina. Rekao je zbogom svom starom identitetu i okrenuo leđa svetu punom sažaljenja. Njegovo novo utočište postalo je ostrvo Siman, usred reke Ob, daleko od urbanih svetala i ljudskih pogleda.
Ostrvo, nekada nastanjeno, danas je samo zaboravljeno prostranstvo šume i močvare. Tamo, između Novosibirske i Tomske oblasti, Igor je iskopao svoju zemunicu i izgradio sebi dom od drveta i cerade. Iako bez nogu, uspeo je sam da napravi sklonište koje ga štiti od zima koje u Sibiru umeju da budu nemilosrdne. Nije želeo pomoć. Nije želeo sažaljenje. Želeo je samo mir.
- Njegova kućica na obali deluje jednostavno, gotovo skromno, ali predstavlja odraz unutrašnje snage. Balvani čine zidove, peć pruža toplotu, a skromna baterijska lampa jedini je izvor svetlosti koji remeti tišinu šume. U takvom ambijentu, Igor provodi dane u ritmu prirode – ustaje rano, odlazi po vodu, popravlja mreže i priprema hranu. Ribolov mu predstavlja glavno zanimanje, ali, kako kaže, retko jede ribu – jer je najradije ostavlja svojim mačkama, Ogonjku i Dimku, koje smatra ravnopravnim ukućanima.
U kući sa njim borave i dva psa, Kuzja i Reksik, verni saputnici njegovog samotnog života. Priča kako je Kuzji jednom odgrizla životinja deo njuške, ali se Igor nije uplašio već je sam šio ranu. Nabavio je iglu i konac u najbližem mestu, udaljenom kilometrima vode i snega. U tim trenucima čini se da je životinja njemu bliža nego bilo koji čovek.
- Igor ne krije da mu društvo ljudi nije potrebno. Svoju samoću opisuje kao izbor, a ne kaznu. „Jednostavno je bolje biti sam“, objašnjava. Iako ima majku i ćerku – kojima povremeno odlazi u posetu – ne privlače ga gradske ulice ni gužve. Ono što mu je stvarno važno, nalazi u prirodi. U zvuku vetra. U pucketanju drva u peći. U škripi snega pod protezama koje je sam popravljao više puta, kopirajući modele koje je video na televiziji. Danas su te proteze niže, ali stabilnije, a Igor je s njima pokazao da prepreke postoje samo ako ih prihvatimo kao takve.
- Kada govori o prošlosti, njegov ton postaje dublji, gotovo melanholičan. Nekada davno imao je porodicu, posao i planove. Sudbina mu je oduzela noge, ali i oslobodila ga od svega što ga je vezivalo za svet koji više ne oseća kao svoj. Umesto toga, izgradio je novi život, tihi svet bez suvišnih reči, gde svako jutro ima smisao, pa makar ga dočekao sam.
Međutim, iako živi kao pustinjak, Igor nije potpuno odsječen od sveta. Prati vesti preko starog radija i pametnog telefona, na koji internet dovodi pomoću žice razvučene duž obale. Ove improvizacije samo pokazuju njegovu sposobnost da se snađe i stvori funkcionalan svet – bez struje, bez komfora, ali sa smislom.
- Domaći izvori potvrđuju slične priče ljudi koji su izabrali život van civilizacije. Tako je portal Blic Žena objavio tekst o Stanimiru, čoveku koji je posle tragičnog događaja otišao u šumu i decenijama živeo kao pustinjak na Maljenu. Njegova priča, nalik Igorovoj, takođe govori o dubokoj potrebi ljudi da pobegnu iz društva koje ih guši, u prirodu koja ih prihvata bez pitanja. Ovakvi primeri postavljaju pitanje: da li su ovakvi izbori bekstvo ili istinska sloboda?
Drugi primer dolazi iz Srbije, gde je jedan bračni par nakon povlačenja iz grada preuredio staru pećinu u šumi u moderan dom. Njihova priča objavljena je na Stil magazinu i inspirisala mnoge da razmisle o tome kako bi izgledao život daleko od stresa, u okruženju koje podseća na detinjstvo i priče naših predaka. Jesu li takve odluke čin hrabrosti ili posledica duboke povrede?
Treći domaći izvor, tekst objavljen u magazinu Sensa, donosi psihološku analizu o ljudima koji svesno biraju život u samoći. Stručnjaci navode da je samoća nekima teret, dok je drugima dar. Navode kako „pustinjački život“ može biti način iscjeljenja za one koji su pretrpeli gubitke – ali samo if osoba u tome pronađe mir, a ne kaznu. Igor je jedan od njih: čovek koji je iz pepela tragedije stvorio svoju verziju slobode.
