U današnjem članku govorićemo o izuzetnoj ženi, ćerki velikog sultana Sulejmana i Hurem, koja je ostavila snažan trag u istoriji Osmanskog carstva Mihrimah Sultan.
- Rođena je 1522. godine i bila je jedino žensko dete koje je preživelo detinjstvo, pa je od samog rođenja uživala posebnu pažnju i ljubav porodice. Njeno ime, koje na persijskom znači „sunce i mesec“, dobila je zahvaljujući retkom nebeskom događaju – pomračenju Sunca koje se odigralo na dan njenog rođenja. Time je već od prvih trenutaka života simbolično obeležena kao osoba u kojoj se spajaju dva suprotna, ali neraskidivo povezana sveta.
Od rane mladosti Mihrimah je bila predmet pažnje i interesovanja mnogih. Njeno srce težilo je ka guverneru Kaira, poznatom ratniku i čoveku od ugleda, ali se povinovala volji majke Hurem i pristala na brak sa Rustem-pašom, velikim vezirem, znatno starijim i nimalo privlačnim muškarcem. Ipak, njihova zajednica se pokazala srećnom i stabilnom. Zajedno su imali decu, a Mihrimah je uvek bila uz muža, podržavajući ga u svim njegovim poduhvatima. Kada je Rustem-paša preminuo, Mihrimah je imala tek 39 godina i ostala je udovica. Nakon neuspele prosidbe sledećeg velikog vezira, odlučila je da više ne prepušta svoju sudbinu tuđim izborima i povukla se od takvih planova.
O njoj se ispredaju brojne legende, a jedna od najpoznatijih vezana je za Mimara Sinana, najvećeg arhitektu tog doba, koji je navodno bio zaljubljen u nju. U njen čast podigao je veličanstvenu džamiju, a priča kaže i da je za samo jedan dan sagradio most preko Dunava, želeći da impresionira sultaniju dok je pratila svoga oca u vojnim pohodima. Bez obzira na to koliko ima istine u tim pričama, one pokazuju koliko je snažan utisak ostavila na svoje savremenike.
Mihrimah nije bila samo ćerka i supruga – bila je i politički aktivna i obrazovana žena. Svesna svojih slovensko-istočnih korena, održavala je kontakte sa poljskim kraljem, zalagala se za prijateljske odnose sa Mletačkom Republikom i podržavala trgovinu između dva sveta. Time je širila vidike Osmanskog carstva i doprinosila diplomatskim vezama.
- Unutar porodice i dinastije, njena uloga je bila jednako značajna. U početku je podržavala brata Bajazita, no hladan odnos koji je on pokazivao prema njoj naveo ju je da se okrene drugom bratu, Selimu. Upravo je Mihrimah pozvala Selima u Istanbul nakon smrti njihovog oca i dala mu novac kako bi nagradio janičare. Time je direktno pomogla njegovom učvršćivanju na prestolu. Smatra se da je upravo ona nagovorila starog i bolesnog Sulejmana da krene u svoj poslednji pohod, čime je indirektno doprinela njegovoj smrti.
Kada je Selim postao sultan, Mihrimah je preuzela kontrolu nad haremom i tada je smatrana najuticajnijom ženom u carstvu. Njena moć je bila tolika da je prevazilazila i uticaj Selimove ljubavnice Nurbanu. Međutim, nakon Selimove smrti, odlučila je da se povuče i prepusti položaj novoj generaciji, iako je imala priliku da ga zadrži. Pokazala je time mudrost i spremnost da se povuče u senci, zadržavajući dostojanstvo.
- U poslednjim decenijama života, Mihrimah se posvetila dobrotvornim delima. Nastavila je projekte koje je njen muž započeo, a sama je pokretala nove. Izdržavala je siromašne, finansirala građevinske poduhvate i čak opremila čitavu flotu ratnih brodova. Njen uticaj se osećao i van dvora, jer je svojim gestovima pokazivala brigu za narod i državu.
Zanimljivo je da se u to vreme družila sa engleskim trgovcem i prvim ambasadorom Engleske u Osmanskom carstvu, Vilijamom Harbornom. On ju je opisao u svom dnevniku na neobičan način, ističući da je bila „grbava, ali ne i čudovište“, što svedoči o kontrastu između njenog snažnog uticaja i možda fizičkih mana koje su je pratile.
Nažalost, Mihrimah nije doživela duboku starost. Preminula je sa 56 godina, isto kao i njena majka Hurem, dok je i njena ćerka, Huremina unuka, umrla mlada, u pedesetoj. To je podstaklo nagađanja da je u njihovoj porodici postojala nasledna bolest, najverovatnije rak dojke.
Život Mihrimah Sultan je priča o ženi koja je u doba kada je uloga žena bila strogo ograničena, uspela da postane stub moći, diplomata, zaštitnica umetnosti i graditeljica. Njeno ime, koje spaja sunce i mesec, i danas simbolizuje balans između svetlosti i tame, lične tuge i političke snage, ljubavi i dužnosti. Uprkos svim izazovima, ostala je upamćena kao jedna od najuticajnijih žena Osmanskog carstva, čiji se trag može videti ne samo u istoriji, već i u kamenim građevinama koje i danas stoje kao večiti svedoci njenog života.
