JUTRO KADA SAM BIO IZBAČEN IZ SOPSTVENE SOBE

Zovem se Arturo Santander i imam sedamdeset godina. Verovao sam da biti otac znači podnositi sve neprijatnosti i žrtvovati svoje potrebe zbog porodice. No, sve se to promenilo jednog utorka ujutru, kada me je ćerka probudila i mirno mi rekla da moram da napustim svoju sobu. Tri godine ranije, moja ćerka Natalia se razvela od svog muža posle dvanaest godina braka. Imali su dvoje dece – Sebastijana i Martinu. Razvod je bio težak za decu, nisu mogli da shvate zašto njihovi roditelji više ne mogu da budu zajedno.

• U tom periodu sam živeo u svojoj četvorosobnoj kući, jer je moja supruga Karmen preminula pre pet godina.  Kuća je bila tiha, ali bila je moja – puna uspomena, svakodnevne rutine i mira koji je došao nakon tuge. Kada me je Natalia pitala da li može da se useli “samo na nekoliko meseci” dok ne stane na noge, nisam oklevao. Rekao sam joj: “Naravno, ovo je i tvoja kuća.” Međutim, meseci su postali godine. Svaki put kada bih joj sugerisao da treba da pronađe svoj prostor, ona bi se nasmešila i rekla: “Uskoro, tata. Samo još malo.” Gutao sam svoju usamljenost, govoreći sebi da je to nešto što porodica radi.

Nedugo nakon toga, Natalia je upoznala Andrésa, muškarca u četrdesetim, razvedenog, sa desetogodišnjim sinom Brunom. Iako mi je na početku delovao kao pristojan čovek, ubrzo su počeli problemi. Andrés je imao roditelje, Roberta i Miriju, koji su imali sedamdesetpet i sedamdesettri godine. Njihova kuća je bila prodata, ali su imali problema sa papirologijom i nisu imali gde da odu. Natalia je, naravno, želela da ih primi u naš dom, iako nije pitala da li se slažem. Predložila je da njih dvoje ostanu “samo privremeno.”

• Počeli su sa životom pod istim krovom, a nakon nekoliko dana, atmosfera se promenila. Miria je počela da komentariše hranu, Roberto je regulisao klimu, a oba su se počela žaliti na sobu u kojoj su boravili. Iako nisu bili nepristojni, ponašali su se kao da su u svom domu. Osećao sam se kao da sam izgubio pravo da odlučujem o svom životu. Uskoro, Natalia je počela da mi daje savete o tome kada i kako da koristim kupatilo ili gledam televiziju.

Onda je došao trenutak kada su počeli da traže da zamene sobe. Miria i Roberto su želeli moju sobu jer je bila veća i udobnija, a oni su imali zdravstvene probleme. Dok sam razmišljao o tome, shvatio sam da je nešto duboko u meni počelo da se menja. Zatekao sam se u situaciji gde su oni, sa svim svojim zahtevima, postali središnji deo mog života, a ja sam postao samo osoba koja se povlači.

Pritisak je postao sve jači. Roberto je stalno pominjao bolove, Miria je uzdisala, a Natalia je počela da me optužuje da nisam dovoljno obazriv prema njihovim potrebama. Postalo je jasno da je cilj bio da se potpuno preuzme moj prostor, moji navike, a na kraju i moj život. Kada sam razgovarao sa sestrom Leticijom, ona mi je jasno rekla da me iskorišćavaju, a da moja ćerka u tome aktivno učestvuje.

• Nakon što su pokušali da me uvere da se preselim, odlučio sam da kažem “ne”. Iako sam očekivao da će to izazvati gneva ili nesuglasice, izgovorio sam to mirno, ali čvrsto: “Ne želim da menjam sobe.” Moj odgovor je izazvao tišinu u prostoriji. Nakon toga, atmosfera u kući je postala hladna. Natalia mi je zamerila, a čak su i unuci počeli da pitaju zašto nisam spreman da pomognem.

Jednog jutra, Natalia mi je rekla da je ona i Andrés odlučili da moram da se preselim u zadnju sobu. To je bila njena odluka, bez mog pristanka, bez poštovanja mojih osećanja. Samo je dala ultimatum: “Ako odbiješ, moraćemo da preduzmemo druge mere.” Osećao sam se potpuno ignorisano, kao da nemam pravo na sopstveni prostor.

Nakon što je sve postalo jasno, odlučio sam da preduzmem drastičan korak. Pozvao sam agenciju za nekretnine i prodao kuću. Bio sam spreman da se preselim i započnem novi život. Nakon što sam spakovao svoje stvari, otišao sam iz kuće, ostavljajući za sobom sve što su smatrali “privremenim”. Moja ćerka je pokušavala da me ubedi da se predomestim, ali bilo je prekasno.

• Kupci su bili mladi par, a ja sam im rekao: “Ovo je dom u kojem možete biti srećni, sve dok se međusobno poštujete.” Prodao sam kuću i otišao u manji stan u centru, gde je mir, tišina, i gde sam ponovo imao kontrolu nad sopstvenim životom.

Nedeljama su se smirivali razgovori sa Nataliom. Ona je počela da se izvinjava, ali povređena osoba ne zaboravlja lako. Vremenom, naučio sam da mi nije potrebno opravdanje ili izvinjenje da bih nastavio dalje. Možda sam bio očevi, ali to ne znači da moram da budem žrtva. Sada, šest meseci kasnije, živim tiho. Spavam kada želim. Pijem kafu bez žurbe. Moj dom je ponovo moj, i to je vredno svega.