U današnjem članku priča se o iskstvima koja svaka majka ili otac može razumjeti o strahovima i izazovima prvih koraka deteta u školu. Neke uspomene ostaju urezane zauvek, naročito one kada se mališan suoči sa sistemom koji ne pokazuje razumevanje.
- U ovom svedočenju vidimo kako jedan običan pregled može ostaviti trag, ali i kako, uprkos svemu, deca pronalaze svoj put i dokazuju da su jača od nepravde.Majka se priseća trenutka kada je njen sin, tada budući prvačić, morao proći obavezan lekarski pregled pre polaska u školu. Dečak je bio zbunjen i uplašen, a doktorica koja je vodila pregled pokazala se hladnom i bezosećajnom. Tražila je od njega da se svuče, a on, mališan od svega nekoliko godina, drhtao je i gledao svoju majku molećivo. Pitanja su se nizala: da li se raduje školi, zašto ćuti, šta prepoznaje na tabli. Iako je dete već odavno naučilo da čita, ćutao je, zgrčen pod pritiskom atmosfere i nadmoći osobe u belom.
Doktorica je insistirala, mašući štapom po slovima i slikama, tražeći odgovore. Mališan nije progovorio ni reč, a majci je bilo zabranjeno da mu šapne ili pomogne. Situacija je postajala sve stresnija. Kada je ušla sestra s ogromnom injekcijom za ispiranje ušiju, dete je u panici zaplakalo, skočilo u majčin zagrljaj i počelo moliti da ga spase. Za majku je to bio trenutak bola, ali i nemoći – znala je da mora ostati prisebna i smiriti ga, iako je i sama bila uznemirena.
Na kraju pregleda doktorica je hladno lupila pečat na papir i predala ga majci uz napomenu da ga odnese učiteljici. Naizgled rutinska procedura, ali kasnije se pokazalo da je na tom papiru pisalo da dete nije sposobno da prati nastavu bez posebne pažnje. Kada je učiteljica pozvala majku na razgovor i otkrila sadržaj tog dokumenta, majka je ostala šokirana. Dete koje je zapravo bilo inteligentno i radoznalo, predstavljeno je kao neko kome će biti teško u obrazovanju.
Vreme je, ipak, pokazalo suprotno. Dečak je odrastao, završio ne jedan, nego dva fakulteta, i to na prestižnim univerzitetima u Beču i Americi. Njegovi kasniji uspesi postali su dokaz da mišljenje jedne doktorke ne određuje nečiju budućnost. Majka priznaje da je zaboravila mnoge detalje oko diploma i priznanja, ali se osećaj nepravde i prizor doktorice, koju naziva “vešticom u belom”, nikada nije izbrisao iz njenog sećanja.
- Kasnije je došao red i na ćerku, koja je takođe morala obaviti pregled. Ovoga puta majka je bila spremna. Objasnila joj je da nema razloga za strah, da je niko neće udarati štapom niti plašiti iglom. Ipak, deca su uvek nepredvidiva. Devojčica je, puna energije, veselo čekala pitanja. Kada je doktorka upitala šta nosi koka, dete je sa oduševljenjem viknulo – “perje”! Bila je uverena da je odgovor tačan i ponavljala ga uporno, bez obzira na doktoricine pokušaje da je usmeri na jaje.
- Uslijedilo je još smehotresnih trenutaka. Kada je doktorka pokušala objasniti da koka nosi jaje, devojčica je iz sveg glasa vikala da koka ima guzu i da iz nje izlazi govance. Atmosfera u ordinaciji postala je gotovo komična, iako doktorka nije bila raspoložena za šalu. Na kraju, i ovaj put pečat je završio na papiru, uz procenu da će dete predstavljati problem u školi.
Ove priče svedoče koliko su deca osetljiva u tim prvim susretima sa autoritetima izvan doma. Jedan hladan pogled, jedna pogrešna reč ili postupak odraslih može ih uplašiti, zbuniti i učiniti nesigurnima. Ipak, ono što ostaje kao glavna poruka jeste da potencijal deteta ne određuje jedno mišljenje, jedan pregled ili jedan papir. Deca rastu, razvijaju se i pronalaze svoj put, često iznenađujući i same roditelje.
Za majku, ovi događaji ostali su podsećanje da sistem često ne mari za emocije deteta, ali i da roditeljska podrška i ljubav mogu nadvladati sve prepreke. Njen sin, koji je bio uplašeni mališan pred doktoricom, postao je uspešan akademik. Njena ćerka, koja je naivno i veselo odgovarala na pitanja o koki, odrasla je sa samopouzdanjem koje joj niko nije mogao osporiti.
Na kraju, iza ovih sećanja krije se univerzalna poruka svim roditeljima: ne dozvolite da vas obeshrabri tuđe mišljenje, posebno kada znate svoju decu. Svaka etiketa ili procena može biti samo trenutna, ali ljubav, podrška i vera u dete ostaju temelj njihovog uspeha. Upravo tu leži snaga – u razumevanju da papir i pečat nikada ne mogu opisati stvarnu vrednost jednog deteta.
