Kravica, suza i dukat

U ovom članku Vam donosimo ptoču siromašnog oca koji se našao pred sudom čitavog sela zbog sreće svoje kćerke. U nastavku saznajte kakvu je žrtvu bio spreman da podnese i kako je jedna odluka promijenila sve…

U podnožju visoke planine, na mestu gde se reka Bistrica tiho probija kroz livade i šumarke, nalazila se mala kuća sazidana od grubog kamena. Nije bila velika niti upadljiva, ali je imala čvrste zidove koji su odolevali vremenu, baš kao i čovek koji je u njoj živeo. Taj dom bio je utočište jednog skromnog nadničara, čoveka čije su ruke bile ispucale od rada, ali čije je srce ostalo mekano i čisto poput vode koja je izvirala iz planine iznad sela. Zvao se Jovan. Ceo svoj život proveo je radeći tuđe poslove, prihvatajući sve što bi mu se našlo na putu. Seče drva po hladnim jutrima, kosi livade pod letnjim suncem, bere maline dok mu prsti bride od trnja. Nikada se nije žalio, jer je znao zašto radi. Sav njegov trud imao je jedno ime i jedno lice – njegova ćerka Jelena. Bila je njegovo jedino dete, njegova radost i njegova briga, svetlost koja mu je davala snagu da ustaje svakog dana i ide dalje.

• Jelena je rasla u toj kamenoj kući, okružena prirodom i očevom brigom. Bila je pametna, blaga i lepa, ali ne onom praznom lepotom koja traži divljenje, već onom tihom, koja dolazi iz vaspitanja i dobrote. Jovan joj nije mogao ponuditi bogatstvo, ali joj je davao sve što je imao. Učio ju je poštenju, radu i skromnosti. Govorio joj je da se čovek ne meri onim što poseduje, već onim što nosi u sebi. I dok je selo gledalo ko ima više zemlje ili stoke, Jovan je znao da je njegova najveća vrednost upravo ona.

Jedino imanje koje je Jovan imao, pored kuće, bila je krava Milka. Nije bila obična životinja u njegovim očima. Milka je bila deo porodice, saputnik u teškim godinama. Davala je mleko od kojeg su živeli, od kojeg je pravio sir i kajmak, hranu koja ih je grejala tokom dugih zima. Zahvaljujući njoj, Jelena je imala užinu za školu i osećaj sigurnosti koji siromaštvo često pokušava da oduzme.

• Kako je Jelena stasavala, tako su i brige u Jovanovom srcu rasle. Znao je da će doći dan kada će neko doći da je zaprosi. U selu su običaji bili strogi, a miraz se smatrao dokazom vrednosti mlade i njene porodice. Jovan je bio svestan da nema zemlju, dukate niti imetak kakav se očekivao. Ta misao ga je mučila noćima, ali se nikada nije pokajao zbog života koji je vodio. Radio je pošteno i spavao mirne savesti. Jednog dana, u njihovo dvorište stigao je Sreten, sin najbogatijeg gazde u selu. Mladić je bio vredan i pristojan, a njegov pogled prema Jeleni govorio je više od reči. Njih dvoje su se voleli, tiho i iskreno, bez velikih obećanja, ali sa nadom. Kada je Jovan shvatio razlog Sretenovog dolaska, srce mu se steglo. Osetio je i ponos i strah. Ponos jer je njegova ćerka izrasla u devojku koju voli dobar čovek, ali i strah jer je znao kakva su očekivanja porodice iz koje Sreten dolazi.

Noći su prolazile u nemiru. Jovan se prevrtao u postelji, slušajući kako Milka u štali mirno preživa. Pitao se kako da stane pred bogatog gazdu praznih ruku. Plašio se podsmeha, poniženja, ali najviše se plašio da Jelena ne bude osramoćena zbog njegovog siromaštva. U tim mislima, rodila se odluka koja je bila i jednostavna i teška. Jedino što je imao da ponudi bila je Milka. Krava koja ih je hranila i održavala u životu postaće njegov dar, njegov miraz.

Došao je dan prosidbe. Jovan je obukao najbolje što je imao, staro odelo koje je pažljivo oprao i ispeglao. Nije imao mnogo, ali je imao dostojanstvo. Kada je ušao u kuću gazde Radovana, osetio je težinu pogleda okupljenih ljudi. Sve je blistalo od bogatstva, od pune trpeze do zidova ukrašenih skupim stvarima. U tom okruženju, Jovan se osećao sitno, ali nije pognuo glavu.

• Kada je došao trenutak da se govori o mirazu, u prostoriji je zavladala tišina. Jovan je duboko udahnuo i izgovorio ono što mu je ležalo na srcu. Rekao je da nema ni zemlje ni novca, da je ceo život radio nadničarski i da mu je jedino pravo bogatstvo njegova ćerka i krava koja ih je hranila. Ponudio je Milku kao miraz, ne iz drskosti, već iz čiste očinske ljubavi i poštenja. Rekao je da nema više od toga, ali da ima obraz i ruke koje su Jelenu izvele na pravi put.

Reakcije su bile različite. Neki su se čudili, neki su se podsmevali, a neki su ćutali, ne znajući šta da misle. Jelena je stajala pored Sretena, stežući mu ruku, spremna na sramotu. Tada je Radovan ustao. Njegov glas bio je miran, ali siguran. Rekao je da poštenje i čast vrede više od svih dukata i njiva. Da je prava vrednost mlade u onome što nosi u sebi, a ne u mirazu. Zahvalio je Jovanu na iskrenosti i rekao da krava treba da ostane tamo gde jeste, jer je ona simbol njegove žrtve i ljubavi.

U tom trenutku, teret je pao sa Jovanovih pleća. Suze koje su mu navrle nisu bile suze stida, već olakšanja. Jelena je zaplakala, ali to su bile suze sreće. Sreten je prišao Jovanu, zagrlio ga i jasno rekao da želi Jelenu, bez ikakvih uslova.

• Milka je ostala u štali, ali je od tog dana dobila posebno mesto u priči sela. Postala je simbol nečega mnogo većeg od obične stoke. Predstavljala je ljubav oca koji je bio spreman da da sve što ima za sreću svog deteta. Jelena i Sreten započeli su zajednički život, a Jovan je u njihovom domu uvek bio dočekan sa poštovanjem. Vremenom se priča o Jovanu i njegovoj kravi prenosila s kolena na koleno. Gazda Radovan često je govorio da je tog dana naučio važnu lekciju. Da se čovek ne meri imetkom, već srcem. U svetu u kojem se vrednosti često okreću oko materijalnog, Jovanova priča ostala je podsetnik na ono što je zaista važno.

Mala kamena kuća pored Bistrice i danas stoji kao svedok jednog života ispunjenog radom, skromnošću i ljubavlju. Jovan je pokazao da pravi miraz nisu dukati ni zemlja, već vaspitanje, poštenje i bezuslovna ljubav prema detetu. A Milka, obična krava, zauvek je ostala simbol toga da i ono najmanje što imamo, kada je dato iz srca, može postati najveće bogatstvo.