U današnjem članku Vam donosimo emotivnu priču čoveka koji je živio ne tako lagodan život, ali ono što je ostavilo trag na njegovo odrastanje je potreslo mnoge. U nastavku Vam otrkivamo koje reči mu je baka uputila i kako je regija reagovala na to…
Odrastanje uz baku i deku za mnoge ljude predstavlja najsigurniju luku detinjstva, ali za decu čiji su roditelji život gradili daleko od domovine, takvi trenuci nose dodatnu, slojevitu emociju. To nisu bila samo letovanja i raspusti, već povratak korenima, mestu gde je vreme teklo sporije i gde su se vrednosti prenosile tišinom, pogledima i svakodnevnim ritualima. Upravo jedna takva ispovest, koja se poslednjih dana masovno deli na društvenim mrežama, dotakla je veliki broj ljudi širom regiona. Kako piše Blic, reč je o priči Srbina iz Austrije koji je otvoreno podelio uspomene na detinjstvo provedeno kod prabake i pradede u selu blizu Požarevca, evocirajući slike koje su mnogima probudile sopstvene, davno potisnute emocije.
- Autor ove priče je Ljubiša Milić, čovek koji je rođen i odrastao u Austriji, u mestu nadomak Beča, ali čije je detinjstvo imalo dva paralelna sveta. Jedan je bio moderan, brz i urban, a drugi skroman, tih i duboko ukorenjen u tradiciji. Dok su njegovi roditelji radili, školske raspuste i slobodne dane provodio je na selu, u kući svojih prabake i pradede. To nije bila nužda, već izbor koji je, kako danas shvata, obeležio ceo njegov život. On je njima bio centar sveta, a oni njemu oslonac, učitelji i dom.
U tim danima nije bilo žurbe, telefona ni ekrana. Postojali su jutarnji mirisi, zvukovi dvorišta i tiha rutina koja se ponavljala svakog dana, ali nikada nije bila dosadna. Prabaka je bila stub kuće, žena koja je znala red, ali i nežnost. Njena kuhinja bila je mesto gde se nisu pripremali samo obroci, već i uspomene. Njeno najpoznatije jelo, piletina sa krompirom iz rerne, za njega je imalo poseban, gotovo simboličan značaj. Nije to bio samo ručak, već dokaz ljubavi koja se ne meri rečima.
- Proces pripreme tog jela bio je ritual sam po sebi. Prabaka bi odlazila do kokošinjca, uzimala ono što je potrebno, zatim bi iz špajza donosila krompir i polako se upućivala ka letnjoj kuhinji, gde je stajao stari smederevac. Dok bi vatra pucketala, mali Ljubiša bi stajao pored nje, posmatrao svaki pokret i upijao mirise, iako tada nije razumeo da pamti lekcije za ceo život. Govorila mu je da gleda i uči, jer će mu jednog dana sve to možda zatrebati. Te reči, koje su mu tada zvučale kao priča iz starog vremena, kasnije su dobile pun smisao.
Dok je prabaka vladala kuhinjom, pradeda je imao svoje carstvo. Njegova strast bila je rakija, ali ne samo kao piće, već kao običaj i društveni događaj. Vodio bi unuka do kazana, objašnjavao mu kako se peče, kako se čeka, kako se uz rakiju razgovara i ćuti. U podrumu punom buradi čuvala se istorija porodice, ali i simbol kontinuiteta. Jedan trenutak posebno se urezao u sećanje – bure rakije pečeno godine kada se Ljubiša rodio.
Prided mu je tada, bez patetike, rekao da možda neće dočekati njegove najvažnije životne trenutke, ali da će ta rakija biti tu, kao znak da je mislio na budućnost. Bila je to tiha, muška emocija, skrivena iza običaja, ali snažnija od velikih govora. Kako navodi Kurir, upravo ovakvi detalji iz života naših ljudi u dijaspori pokazuju koliko su veze sa precima duboke i trajne, bez obzira na kilometre i godine.
- Decenijama kasnije, slika se ponavlja, ali u drugačijem okruženju. Ljubiša danas živi u Austriji, u Donjoj Austriji, gde u svojoj kući ima isti takav smederevac. Dok zimi sprema ručak za porodicu, mirisi ga vraćaju unazad, u detinjstvo koje nikada nije napustilo njegovo sećanje. Njegov sin prilazi i pita kada će ručak biti gotov, a u tom trenutku prošlost i sadašnjost se stapaju. Mala čašica domaće rakije koju tada sipa nije navika, već čin sećanja i poštovanja.
Dok porodica sedi za stolom, on primećuje da njegov sin jede sa istim zadovoljstvom kakvo je i sam nekada imao. Tada postaje svestan da, iako možda nikada neće dostići ukus prabakine kuhinje, suština je ipak preneta. Prenet je osećaj doma, topline i zahvalnosti, vrednosti koje ne zavise od geografije. U mislima se obraća prabaki, zahvaljuje joj na svemu što ga je naučila, ne samo o kuvanju, već o strpljenju, pažnji i ljubavi.
Na kraju svoje objave, koja je, prema pisanju Blica, postala viralna i izazvala lavinu komentara, Ljubiša je ostavio jednostavnu poruku. Život često odvede ljude daleko od mesta gde su odrasli, ali ono što se ponese iz detinjstva uvek pronađe put nazad. Nekada kroz miris ručka, nekada kroz ukus rakije, a nekada kroz pogled sopstvenog deteta. U tim tihim trenucima postaje jasno da nas nisu oblikovali gradovi ni države, već ljudi koji su nas naučili kako da volimo, pamtimo i budemo zahvalni.
